Nepodnošljiva snaga fizičkog bola, život sa invaliditetom, srčana potraga za ispunjenjem i uzvišenim zadovoljstvom pretvorili su slikarku Fridu Kalo u ikonu neviđeno žilave bitke za običnu žensku sreću. Kao prozaistkinja i esejistkinja, koja je sopstvenu borbu za zdravlje pretočila u zapažen roman prvenac „Hologrami straha“ još 1987. godine, Slavenka Drakulić ume da predstavi arsenal oruđa te ljute borbe: strepnju, inat i upornost.

Hrvatska autorka ne piše oporu lirsku prozu samo zarad meditacije o ljubavi i žudnji za zdravljem, nego i zato da nas otrezni malim kolateralnim istinama Fridine misije. Jedna od tih istinica ukazuje i na neumitnu i naopaku logiku partnerstva: „Ti si, ljubljeni moj, od onih muškaraca koji se ne sjete pitati trebam li čašu vode. Ti mi nosiš cvijeće, ali ne i vodu.“

lako se nadala da je čovek njenog života i lek od samoće i izazov tradicionalnoj učmalosti, junakinja jasno oseća da je ljubav ne isceljuje, već razara. Shvativši da joj je ljubav bila „neka vrsta invalidskog pomagala, poput štake ili korzeta“, Frida Kalo dočarava kako nas to čuvstvo lomi: „Najprije si cijela, a zatim se raspukneš, poput oraha.“ Osuđena na hroničan bol i 32 teške operacije, udenuta u korsete od gipsa ili plastike, gvožđa i kože, Frida Kalo bori se za ljubav supruga i svoje žestoke opsesije Dijega Rivere – u romanu nazvanom samo „Maestro“ – i tako što se odeva u suknje i šalove meksičkih seljanki. Njeno skrhano telo ušančeno je u jezik koji dokumentuje i opominje, a jednako tačno dočarava slikarska platna i polusvesne čulne spoznaje.

Autor: Vladislava Gordić Petković
Izvor: Nova