Prikaz romana „Flajšman je u škripcu“ – Promoćurna i duhovita priča o ljubavi i seksu

Prvenac njujorške novinarke podseća na Frenzena ili Rota – ali je mnogo više od još jednog od onih „velikih američkih romana“ u pokušaju.

Roman „Flajšman je u škripcu“ je izvanredno delo novinarke Njujork Tajms Magazina, poznate po iskrenim i otvorenim intervjuima sa ličnostima poput Gvinet Paltrou i Džonatana Frenzena. Debitantski roman Tafi Brodeser-Akner je u srži priča o Tobiju Flajšmanu, četrdesetjednogodišnjem hepatologu, kom otuđena bivša supruga Rejčel jednog jutra, u 4 sata, iznenada ostavlja decu, a potom, uz ležernu propratnu SMS poruku, nestaje iz njihovih života. Tobi je ljut – i razumljivo ogorčen Rejčelinim samoživim i odbojnim ponašanjem – mada delom i oraspoložen otkrićem da, od kada je zadnji put bio slobodan, sada postoji internet zabavljanje. Iznenada, ceo Njujork postaje prepun „žena koje ga žele... Žena koje se s tobom jebu kao da ti duguju novac“. Takav početak romana zaista obećava, naročito poštovaocima Frenzena ili Filipa Rota, ili onog tipa savremenih pisaca koji često završe u užem izboru za nagradu Bad Sex in Fiction (Loš seks u fikciji). Međutim, roman „Flajšman je u škripcu“ mnogo je više od još jednog od onih „velikih američkih romana“ u pokušaju, koje su napisali inteligentni muškarci.

Pripovedanje je većim delom u trećem licu, pri čemu je Tobi glavni junak i heroj romana. Stil deluje ležerno, ali je ispunjen pozadinskim pričama i digresijama; poglavlje može da počne spremanjem palačinki za zlovoljnu ćerku koja je nadomak puberteta, a da potom vešto sklizne u priču o ljubavi, izdaji, časti, žudnji i teoriji o blokovskom univerzumu, pre nego što se neprimetno vrati tamo gde je počela, kao što se često dešava u novinskim člancima.

Još na samom početku se pripovedač upliće u narativ, prvo sa „mi“, pa sa „meni“, i naposletku sa „ja“. Narator je Libi, stara prijateljica, koja je upoznala Tobija kada su imali dvadeset godina, tokom zajedničke godine provedene u Izraelu, sa kojom je izgubio kontakt nakon stupanja u brak i dolaska dece. Ona je ta koja nas upućuje u Tobijev brak – koji može biti bilo čiji brak – i tek ponešto ubacuje o sebi u priču. Saznajemo da je Libi bila novinarka u časopisu za muškarce; da izgleda kao bilo koja majka koju možete sresti na roditeljskom sastanku; da je domaćica kojoj očajnički nedostaje posao, iako prepoznaje da je biti domaćica olakšavajuća okolnost: „Sad kad sam kod kuće, mogu sve reći naglas. Ali otkad ne radim, niko me ne sluša.“

Brodeser-Aknerova pokazuje izvrsnu veštinu pripovedanja, načinom na koji naratorka Libi preuzima Tobijev pogled na svet kojim procenjuje žene u svom životu, od njegove dominantne majke, preko okrutne bivše supruge, do neprijateljski nastrojene ćerke. (Kada se Libi pojavi, jasno možemo čuti njeno stanovište.) Tobi ima sklonost da ljude posmatra kao doktor. Upoznaće plavušu „čiji je nos operisan veoma davno, još u njenim tinejdžerskim godinama... Septum joj je bio blago zakrivljen, što je moglo da se vidi samo kad se pogleda odozdo – to je u snu popravljala tako što bi nos pritisnula malo ulevo i tek tad mogla da diše na obe nozdrve“. Na telefonu mu neprekidno iskaču fotografije tangi, golih zadnjica i grudi, a čak će se i zatreskati u jednu od svojih šema, dok je ne bude video na dnevnoj svetlosti.

Roman ni u jednom trenutku nije ništa manje do saosećajan prema Tobijevoj poziciji u životu, dok usklađuje posao sa seksom (sa mnoooogo seksa), kao i sa problemima njegove dece i krizama u koje upadaju. Ipak, pogled na svet iz njegovog ugla nimalo ne nalikuje ženskom pogledu na svet. Kao prestrašeni gojazni dečak, završio je u Klubu za mršavljenje, u grupi sa odraslima, i priseća se da je „u punoj prostoriji slušao kako se tužne žene jedna za drugom žale jer se osećaju nevoljeno i sasvim izgubljeno u svojim telima“, što mu se zgadilo. Tobi, posredstvom Libi, daje uvid u svoj brak i Rejčelinoj ulozi u njegovoj propasti, što je toliko ubedljivo da deluje da se njegovoj proračunatoj, grabljivoj, odsutnoj supruzi nikada neće ukazati prilika da opravda svoje postupke. Ipak, u poslednjim poglavljima, u kojima se Libi pojavljuje kao pripovedač, prilika će se ukazati – i to je poražavajuće.

Na kraju, Libi otkriva i sebe. Razočarana je životom. Svojim ostarelim telom. Ulogama koje je odabrala i koje su joj nametnute. Ali kao nekadašnja novinarka, dosadilo joj je da sluša o razočaranjima kod žena. Intervjuišući žene, dolazi do sledećeg zaključka: „Uvek ista priča, što ne znači da nije važna. Ali je dosadna. Prvi put kad sam intervjuisala muškarca, shvatila sam da ćemo se dotaći i nečeg što je bliže duši... Svoj sam narativ preklopila s njihovim... Kroz njih sam pisala o svojim problemima... Ubaciš li se u muškarca kao trojanski konj, ljude će zanimati šta imaš da kažeš... Moj glas oživljava samo kad pišem o nekom drugom.“

Ono što je autorka uspela da postigne ovim romanom, ubacivši se kao trojanski konj u Tobijevo stanovište, jeste da postepeno razotkrije dušu žena ove priče. Ali i više od toga – da su sve priče (o ljubavi, gubitku, nadi i razočaranju) zapravo univerzalne. Libi veruje da „su sva ljudska bića u osnovi ista, jedino je nekima – muškarcima – dozvoljeno da budu kakvi jesu bez izvinjenja“. Ovo je iskrena, potresna, ljudska priča – bez izvinjenja. I može učiniti samo dobro za imidž „američkog romana“.

Autor: Kejti Gest
Izvor: theguardian.com
Prevod Aleksandra Branković