Prikaz romana „Fabrika lutaka“ Elizabet Maknil – provokativna lekcija iz istorije

U životu mi se više puta događalo da, zanet čitanjem knjige, propustim izlazak na željenoj stanici podzemne železnice, ali tek nedavno mi se prvi put desilo da zamalo zakasnim na avion. Završna poglavlja očaravajuće jezivog romana Elizabet Maknil držala su me prikovanog za kancelarijsku stolicu, dok mi je moja frustrirana supruga slala sa aerodroma rafale pretećih poruka.

Nije li baš to ono što očekujemo od jednog viktorijanskog trilera?

Ali od ove autorke dobićemo i mnogo više. U „Fabrici lutaka“, koja je u Engleskoj već veliki hit, ona nudi zastrašujuće vernu rekonstrukciju života u Londonu sredinom 19. veka, začinjenu oštroumnom feminističkom kritikom zapadnjačke estetike. Roman predstavlja savršenu mešavinu sapunice i jedne ozbiljne teme, provokativnu istorijsku lekciju umotanu u prozirnu oblandu lakog štiva.

Radnja je smeštena u epohu uzbudljivih otkrića i izuma. U britanskoj prestonici održava se Velika izložba. Fascinirani pogled gradskog stanovništva – od pripadnika kraljevske porodice do uličnih mangupa – usmeren je ka Kristalnoj palati u Hajd Parku, tom grandioznom izložbenom prostoru u kome su se našla sva čuda modernog sveta. Nezaustavljivi galop industrijskog napretka prate i podjednako radikalne promene u društvenim odnosima.

Oduševljenje Velikom izložbom svojih sugrađana deli i mlada i ambiciozna Ajris. Kao i većina devojaka njenog statusa, Ajris nema mnogo razloga da se raduje svetloj budućnosti. Ona provodi dane marljivo oslikavajući lica lutaka u memljivoj radionici, a jedine trenutke zadovoljstva doživljava dok se u poznim noćnim satima bavi slikanjem.

Život bi verovatno ostavio Ajris da tavori među obespravljenim i potlačenim masama, ali – kako to u romanima obično biva – ona igrom sudbine zapada za oko nekolicini mladića koji tumaraju ulicama u potrazi za provodom. Maknil spretno uvodi svoju heroinu u živopisni svet Bratstva prerafaelita. Pripadnici te grupe radikalnih reformatora neumorno tragaju za različitim načinima da udahnu novi život umetnosti. Oni se šepure na stranicama ove knjige, prosipajući na sve strane svoju drsku genijalnost, krhki entuzijazam i komične ekscentričnosti (uključujući i neobičnu ljubav prema vombatima). Spazivši Ajris u prodavnici lutaka, jedan od njih – izmišljeni član Bratstva po imenu Luis Frost – nudi joj da postane njegov model. Iako je svesna da na zanimanje slikarskog modela društvo gleda sa neodobravanjem, smatrajući ga tek za nijansu respektabilnijim od prostitucije, Ajris pristaje. I postavlja jedan jedini uslov: da je Frost nauči da slika.

Međutim, Ajris će se uskoro suočiti sa posledicama koje donosi njena novostečena nezavisnost. Autorka u nastavku pažljivo razvija portret talentovane mlade žene koja pokušava da se izbori sa nemogućim standardima epohe u kojoj živi: kako bi usavršila potrebnu veštinu, Ajris je primorana da trpi osude okoline, a kako bi zadovoljila svoju potrebu za ljubavlju, ona skriva činjenicu da je talentovanija od svog ljubavnika.

Možda će se nekome učiniti da Ajrisina sudbina predstavlja samo pokušaj da se ispriča moderna feministička parabola, utegnuta u viktorijanski kostim, ali ona je zapravo inspirisana istinitom životnom pričom Elizabet Sidal, žene koja je bila model za „Ofeliju“ Džona Evereta Milea, koja se kasnije udala za Dantea Gabrijela Rosetija. I sama Sidal se na kratko pojavljuje na stranicama romana.

Elizabet Maknil se ne ustručava da iz istorije i raznih umetničkih dela pozajmi likove koji su joj potrebni u konstrukciji priče. U vazduhu se, s vremena na vreme, može osetiti prisustvo „Džejn Ejr“ i ponekog elementa stvaralaštva Džona Raskina. Ajris upoznaje simpatičnog džeparoša, koji kao da je ušetao u radnju direktno iz mašte Čarlsa Dikensa – a tu je i sam Dikens, čiji se oštri članci protiv prerafaelita mogu pročitati u novinama. Vešto manipulišući ovim iluzionističkim efektima, autorka postiže izrazitu plastičnost sveta o kome piše.

Ipak, razlog zbog koga sam zamalo propustio let za Kaliforniju nije ni feministička kritika prerafaelitske estetike, niti izvrsni opisi viktorijanskog Londona. Zasluga za to pripada junaku čija priča poput senke prati onu o Ajrisinoj emancipaciji. Reč je o Sajlasu, taksidermisti koji londonske umetnike snabdeva prepariranim pticama i miševima, sanjajući o danu kada će njegova zbirka neobičnih stvorenja privući pažnju najvećih engleskih naučnika. Nikoga ne bi trebalo da začudi to što je u njegovoj radnji izloženo mnoštvo prepariranih životinja i primeraka očuvanih u formalinu. Čudno je to što Sajlas voli da razgovara sa njima. Osim toga, na polici pored njegovog kreveta raspoređene su figure malih ukočenih miševa, obučenih u minijaturne kostime. Slatko, zar ne?

To je, međutim, samo jedna od brojnih idiosinkrazija ovog osobenjaka. Sajlas, naime, pati od kompleksa više vrednosti i veliko je zlopamtilo. Saosećanje, koje u početku osećamo zbog njegove čežnje za davno izgubljenom devojkom, ubrzo prerasta u nešto sasvim drugo. Slično klasičnim likovima Edgara Alana Poa, junak koji u početku deluje kao razumno ljudsko biće, postepeno se pretvara u neuravnoteženog manijaka. U trenutku kada usmeri svoju pažnju na Ajris, on u mašti formira čitav narativ njihove romanse, čijem se ostvarenju posvećuje sa neverovatnom predanošću.

Maknilova sa majstorskom preciznošću pripoveda ovaj zastrašujući gotski horor, ali ono što bi trebalo posebno istaći jeste veština sa kojom povezuje na prvi pogled teško spojive elemente svoje priče. Ajris napušta prodavnicu lutaka i postaje model prerafaelitskim slikarima, ali ubrzo uviđa da se i sama polako pretvara u lutku. Uprkos svojim naprednim idejama, ti mladi umetnici još uvek zamišljaju žene kao zatočenice, utopljenice i zarobljenice na svojim slikama. Ono što oni predstavljaju svetu je, u izvesnom smislu, samo uglađenija verzija Sajlasove kolekcije prepariranih životinja.

Pitanje da li će Ajris uspeti da smogne hrabrost i pronađe način da uputi kritiku stvaralaštvu prerafaelita unosi u roman neočekivani nivo intelektualne napetosti. Kao inspiracija za ono što Ajris doživljava sa svojim obožavaocem taksidermistom je najverovatnije poslužio jedan mnogo stariji umetnik: Hijeronimus Boš. A to je priča koju ne želite da propustite.

Autor: Ron Čarls
Izvor: washingtonpost.com
Prevod: Jelena Tanasković