Prikaz romana „Dora Mar i dva lica ljubavi“: Više od Pikasove muze

U svom romanu Betina Štorks je nastojala da pokaže da je Dora Mar bila daleko više od stereotipa koji je o njoj dugo vladao.

„Dora Mar i dva lica ljubavi“ Betine Štorks još jedna je u nizu knjiga koje se bave stvaralačkom ličnošću Henrijete Teodore Marković ili Dore Mar, i njenom ljubavnom vezom sa slavnim slikarom Pablom Pikasom. Kod nas je upravo objavljena u izdanju Lagune u prevodu Dušice Milojković. Pisana u formi romana, knjiga Betine Štorks je prema njenim rečima omaž Henrijeti Teodori Marković, koja joj je veoma prirasla za srce dok je proučavala njen život. A kako i ne bi, kad je Dora Mar, kćerka hrvatskog arhitekte Josipa Markovića i Francuskinje Žili Voazen, bila daleko ispred svog vremena. Želela je da studira slikarstvo, ali su je odbili jer je žena, pa se okrenula fotografiji i tokom tridesetih godina prošlog veka bila jedna od najtraženijih i najuspešnijih modnih fotografkinja Pariza, dok je njena fotografija „Per Ubu“ obišla svet i načinila od nje ikonu nadrealizma.

To je, međutim, nije spaslo, jer je upoznavši Pikasa napustila svoju umetnost (on fotografiju nije smatrao umetnošću) i na njegov podsticaj okrenula se više slikarstvu, što je značilo da će ostati u njegovoj senci. Dugo je vladalo mišljenje da je ona bila samo Pikasova muza i nikad zaista samostalna umetnica, pa je to služilo i kao smernica u ocenjivanju njenog dela u istoriji umetnosti. Opšte je poznato da je fotografski pratila nastanak „Gernike“, Pikasovog dela stoleća. I ne samo fotografski pratila već insistiranjem da kao umetnik treba da dâ svoj doprinos protiv fašizma, ona ga je na neki način podstakla da to delo stvori. Ali za istoričare umetnosti, koji joj tek sad priznaju njen doprinos, dugo je bila samo „produžena ruka, žena koja stoji uz Pikasa“. Ovim romanom Betina Štorks je upravo želela da pokaže da je Dora Mar bila daleko više od toga.

„Tek u novije vreme u javnosti počinje da se menja njena nekadašnja slika kao ljubavnice i muze. Dok su još do pre samo nekoliko godina mnogi Doru Mar znali kao ‘Ženu koja plače’ i koja je u istoriji umetnosti svoje mesto našla samo kao jedna od epizoda u životu velikog majstora, percepcija Dore Mar u javnosti konačno je ispravljena velikom samostalnom izložbom njenih dela u pariskom Centru Pompidu 2019“, piše Betina Štorks u pogovoru knjige.

Onaj ko voli je ranjiv. Nijedna ljubavna veza ne pokazuje to tako jasno kao ona između Dore Mar i Pikasa, smatra Betina Štorks, koja njihovu ljubav u romanu opisuje sa očiglednim simpatijama za Doru i sa neskrivenom ironijom kad je reč o Pikasu kao muškarcu. Opisujući vreme kad je njegova strast za Dorom počela da bledi i kad nije prezao ni od toga da je na javnom mesti ponizi, u sceni kada Pikaso ustaje od stola u restoranu, gde su ručali sa društvom, i nosi trešnje mladoj devojci za susednim stolom, Betina Štorks konstatuje: „Bilo je jadno. Star čovek s ono malo kose na glavi ponašao se kao majmun u zoološkom vrtu... Bio je živahan kao dečak i delio je voće kao da poklanja svoje srce. Glasni smeh bio je nepodnošljiv. Šta je uopšte bilo tako smešno u činiji trešanja i u postarijem čoveku koji se kao petao šepuri pred ženom koja bi mogla da mu bude unuka?“

U pogovoru knjige autorka otkriva šta je u svom romanu izmislila, a šta se temelji na stvarnim događajima. Nije puno toga izmislila, tek nekoliko scena, sve ostalo joj je pružio sam njihov život. Uz živopisnu sliku umetničkog života u Parizu između dva rata – kada su među Dorinim prijateljima bili Men Rej, Elijar, Breton, Kokto, Prever – Betina Štorks veoma upečatljivo piše i o scenama kad Dora nagovara Pikasa da reaguje na rastući fašizam u svojoj domovini dok besni Španski građanski rat. Uprkos opijenosti ljubavlju, do prvih rasprava između njih dvoje došlo je jer ga je ona neprestano ohrabrivala da se izjasni o političkoj situaciji u svojoj domovini. Gnušala se Pikasovog ćutanja i htela je da ga navede da progovori.

I progovorio je posle nemačkog napada na baskijski grad Gerniku 26. aprila 1937. godine. Kada su videli tu vest, najpre je i dalje ćutao, a Dora je plakala i rekla mu da njega svet poznaje i da njegov narod od njega očekuje da se oglasi, da stane na njihovu stranu, da mora nešto da preduzme, da ne može i dalje da ćuti... Pošto nije reagovao, napustila je njegov stan, a njegovom vernom Sabartesu rekla: „Vaš maestro je kukavica.“ Ali Pikaso je izašao za njom i najpre joj pripretio: „Da se više nikad nisi usudila da mi zalupiš moja vrata“, a onda je ugasio cigaretu i rekao: „Znaš li ti uopšte šta to znači? Gernika – sveti grad Baska!“, te počeo da uzima mere jer je slika Gernika već bila u njegovoj glavi.

U romanu Betine Štorks čitamo da je period dok je nastajala „Gernika“ bio zapravo vrhunac njihove ljubavi: „Plesali su u istom ritmu. Ono što se tih dana događalo u Ulici velikih Ogistena Dora je osećala kao onaj tango za kojim je toliko čeznula. Srca su im kucala u istom ritmu, duše su se razumele bez reči i radili su zajedno kao dvoje umetnika. Njegovo delo bila je muzika kojoj se ona potpuno podredila. Nikada više, Dora je to instinktivno osećala, neće s njim doživeti takvu bliskost...“

Instinkt je nije prevario. Posle „Gernike“ njihova ljubav je išla silaznom linijom, uključujući i već pomenutu situaciju s trešnjama koje je Pikaso nudio mladoj devojci, a završetku Drugog svetskog rata Dora Mar nije mogla ni da se raduje kao ostali jer je patila zbog njegovih neverstava. Kad ju je na kraju odveo na jug Francuske u kuću koju je dobio na poklon i posle jedne svađe je tu i ostavio samu uz poruku napisanu na španskom: „Kuća je tvoja... Poklanjam ti je“, a ona doživela nervni slom i psihijatru Lakanu rekla besno: „Ovaj čovek me je isplatio kućom“, to je bio kraj njihove ljubavi. Posle toga, piše Betina Štorks, Pikaso će ostati njena stara rana poput nekog ožiljka koji zaboli još samo kad se menja vreme.

Autor: Gordana Popović
Izvor: Politika