Prikaz romana „Big Sur“ Džeka Keruaka

Šta god mislili o „kralju bitnika“ Džeku Keruaku, ne može se poreći da je njegovo najpoznatije delo, poluautobiografski roman „Na putu“, imalo velikog uticaja na književnost i svet kao takav. Poznati pisac je u jednom trenutku postao žrtva sopstvene popularnosti. Nesposoban da se nosi sa novostečenom slavom i pritiskom koji ju je pratio, Keruak je osetio potrebu da pobegne od bitničkog ludila koje je ubrzano osvajalo Ameriku, a za čije širenje je najvećim delom bilo odgovorno upravo njegovo gorepomenuto remek-delo.

U očajničkom pokušaju da izbegne „pozere“, koji su masovno počeli da se hvataju u bitničko kolo tek sa rastom njegove popularnosti i koji su ga zatrpavali pozivima, pismima i telegramima, pisac je potražio utočište u usamljenoj brvnari Lorensa Ferlingetija u divljini kalifornijskog Big Sura. Ostavši konačno sam, bio je primoran da se suoči sa svojim unutrašnjim demonima i sve većom zavisnošću od alkohola (koja ga je, nažalost, nekoliko godina kasnije odvela u smrt). Događaje iz tog perioda opisao je upravo u romanu „Big Sur“.

Iako se smatra jednim od rodonačelnika bitničkog pokreta, Keruak je poslednjih godina života često izražavao nezadovoljstvo onim u šta se njegova kreacija pretvorila. „Ja nisam bitnik, ja sam katolik“, izjavio je neposredno pred smrt. Ta rastuća antipatija lako se može prepoznati u opisima odnosa između junaka „Big Sura“, a posebno u Diluzovom (Keruakov alter ego) distanciranju od Kodija Pomereja (novi pseudonim za Nila Kasidija, koji u romanu „Na putu“ nosi ime Din Morijarti).

Keruak je u romanu „Na putu“ Morijartija predstavio kao svoju zvezdu vodilju, oličenje energije i bezbrižnog avanturizma bita, dodeljujući mu gotovo božanski status. U „Big Suru“, međutim, ogorčeni pisac zadržava distancu od svoje „zvezde“, koja je u međuvremenu postala zagasitija, a odsustvo topline u načinu na koji govori o Kodiju odraz je njegovih novih osećanja prema bitničkom pokretu. Osim toga, Keruakova spontana, nezaustavljiva proza u „Na putu“ kao da iskače sa stranice u oduševljenom iščekivanju budućih, drogama i alkoholom ispunjenih avantura, dok proza „Big Sura“ predstavlja njenu suštu suprotnost. Njena nervozna, šizofrena priroda gotovo da preslikava stanje delirijum tremensa u koje je pisac zapao tokom boravka u Big Suru, i samo na momente pokazuje znake uzbuđenja karakterističnog za njegove ranije romane. Ovo samo potvrđuje da Keruak iz 1961. godine više nije bio onaj isti čovek koji je, samo nekoliko godina ranije, pun elana i entuzijazma, u pismima Alenu Ginzbergu najavljivao poduhvat stvaranja „blažene nove bande svetskih ljudi“.

Da li je do toga zaista došlo zbog njegovog protivljenja postepenom preobražaju bitničke vizije u komercijalni mejnstrim fenomen ili razloge treba tražiti u činjenici da je već predugo koračao putem popločanim „duplim burbonima, menhetnima i viskijem“, verovatno nikada nećemo saznati. Bilo kako bilo, pravi je podvig što je Keruaku pošlo za rukom da privede kraju proces transformacije svog mentalnog i fizičkog sloma u fikciju. Njegovi problemi s alkoholom bili su toliko ozbiljni da je tokom tri godine koje su prethodile nastanku „Big Sura“ uspeo da napiše samo jedan roman (Desolation Angels, objavljen tek 1965) – neuspeh koji je pravdao izgovorom da „pune dve godine nije uzimao benzedrin“.

Drugi po važnosti „lik“ u „Big Suru“ je verovatno lokacija na kojoj se odvija najveći deo radnje. Diluzu, koji već ima dovoljno ličnih problema, veoma teško pada prilagođavanje onome što naziva „samrtnim beznađem“ samog Big Sura. Prethodno je ubedio sebe da je beg od sveta ono što mu je najpotrebnije, ali usamljenost ovog mesta samo pojačava efekte rata koji se vodi između njegove glave, srca i flaše burbona. Jedna od ključnih scena pred kraj romana pokazuje da je Keruak bio uveren da se u Big Suru skriva nekakva zlokobna sila. Umesto da ga izleči i pomogne mu da reši svoje probleme, Big Sur ih je samo pogoršao: „Svitanje je najgore... belo sunce koje BLEŠTI na moj bol i daje mu sjaj, čini ga još vrelijim, a mene još luđim, kidajući mi nerve...“ Iako su mnogi skloni da Keruakovu nesposobnost da uživa u netaknutoj lepoti kalifornijske obale protumače kao manjak osnovne ljudskosti u njegovom karakteru, sasvim je moguće da je ovo stanje jednostavno posledica toga što se on kroz veći deo romana nalazi u alkoholnom ludilu koje ga tera da preuveličava negativne strane oskudnog pejzaža.

Keruak je „Big Sur“ smatrao svojim najboljim romanom. Većina ipak veruje da ta titula pripada romanu „Na putu“, i možda su u pravu, ali uvek se mora imati u vidu da je ovde reč o dve potpuno različite knjige – Keruak je „Na putu“ napisao sa namerom da inspiriše, dok „Big Surom“ upozorava na cenu slave i boemskog života koji je na kraju zamrzeo.
 
Autor: Majkl Sevidž
Izvor: booklore.co.uk
Prevod: Jelena Tanasković