Prikaz romana „Berači borovnica“: Potresna priča o stradanju jedne porodice Indijanaca

U debitantskom romanu Amande Piters nestanak četvorogodišnje devojčice iz plemena Mikmak donosi sagu punu misterije i tragedije.

Godina je 1962. i jedna porodica Mikmaka prelazi iz Nove Škotske u Mejn kako bi kao sezonski radnici brali borovnice. Nakon nekog vremena život im prelazi u rutinu, ali jednog popodneva, najmlađi član porodice, četvorogodišnja Ruti, nestaje. Njen brat Džo je poslednji koji ju je video i to će ga proganjati do kraja života. Kako bude odrastao, zadesiće ga još mnoge tragedije. Nakon što je svedočio ubistvu svoga brata, Džo doživljava emocionalni krah zbog osećaja krivice za sve ono loše što se dešava unutar njegove porodice. Odaje se alkoholu, doživljava nesreću nakon koje postaje invalid, da bi nakon toga učinio nešto strašno zbog čega mora da se odrekne svog dotadašnjeg života.

Džoova priča prepliće se sa Norminom. Norma je devojka koja šezdesetih godina odrasta u belačkoj porodici. Tokom celog života je „oduvek znala da nešto nije na svom mestu“. Njen otac je distanciran dok se majka ponaša patološki zaštitnički prema njoj. „Čak i kad sam odrasla i počela da krčim svoj put u svetu“, kaže Norma, „moja majka je pokušavala da me drži blizu, povlačeći onaj nevidljivi lanac koji me je vraćao u njen prostor kad god bih pokušala da zauzmem svoj.“ Ona shvata da neće moći da se oslobodi stega i osamostali se sve dok ne razreši ono je to tišti a što njena porodica konstantno prećutkuje. Norma odlučuje da razotkrije tu tajnu.

U svom prvencu „Berači borovnica“ autorka pripoveda o različitim sudbinama Džoa i Norme. Usput saznajemo da su oni neraskidivo povezani. Da li je prezaštićena Norma možda Džoova izgubljena sestra? Da li je Ruti zapravo bila kidnapovana?

Ta misterija se vrlo jasno razrešava u prvih nekoliko poglavlja. Amanda Piters je možda preterano direktna, jer je na momente frustrirajuće ali i kristalno jasno (zbog Norminih snova koji nesumnjivo predstavljaju sećanja na njen prošli život, zbog očiglednih laži njenih roditelja i nagoveštaja, kao kada Norma kaže svojim roditeljima: „Vi ste tako beli, a ja sam tako smeđa“) da nešto nije u redu sa Norminim roditeljima. Autorka koristi i dobro oprobana sredstva da bi pokrenula zaplet – pojavljuje se stari novinski članak koji pruža poveznicu sa Norminom prošlošću, jedan čovek daje Normi poverljive informacije koje je dodatno usmeravaju, itd.

Sasvim je izvesno da ćete se svim srcem vezati za junake ovog romana jer su izrazito živopisni. To se posebno odnosi na Džoa, koji se kroz život provlači noseći breme krivice. Pa iako brzo shvatamo ko je zapravo Norma, to nas neće sprečiti da žudimo da saznamo dali će i kako povezati sve delove njene životne slagalice.

Dok sam čitao „Berače borovnica“ prisetio sam se sistema rezidencijalnih škola za Indijance u Kanadi. Skoro ceo jedan vek, ovi državni programi razdvajali su porodice i od starosedelačkog stanovništva stvarali generacije koje ne poznaju dovoljno svoj jezik, običaje, a ni same sebe. Upravo te institucije bacaju zastrašujuću senku na Džoovo detinjstvo. Njegovi brat i sestra pohađali su istu takvu ustanovu i, nakon Rutinog nestanka, službenik škole preti da će ih ponovo tamo odvesti. Njegova majka se oseća poraženo i komentariše: „Moja su deca izgleda zrela za odlazak, na ovaj ili onaj način“, čime Rutin nestanak izjednačava sa programom rezidencijalnih škola.

U „Beračima borovnica“ Amanda Piters je preuzela na sebe monumentalni zadatak da govori o ljudima koje su rasisti pokušali da zatru, baš kao što je to bio slučaj sa njenim mikmačkim precima. „Belci se vekovima trude da izbace Indijance iz nas“, kaže Normi jedan od likova. „Ali sad kad znaš, moraš to svima da daš do znanja.“ Upravo to čini Amanda Piters.
 
Autor: Erik Njujen
Izvor: nytimes.com
Prevod: Kristijan Vekonj