Laguna - Bukmarker - Prikaz romana „10 minuta i 38 sekundi na ovom čudnom svetu“ - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Prikaz romana „10 minuta i 38 sekundi na ovom čudnom svetu“

Dok sam radio u knjižari, znalo se (moje) pravilo – jedan naslov Elif Šafak uvek je morao biti otvoren licem. Ne sećam se šta me je privuklo njenim delima, verovatno naslov „Istanbulsko kopile“, ali pamtim da sam nekad negde pročitao da je Orhan Pamuk smatrao najboljom savremenom turskom autorkom. Obično takve stvari ne usvajam kao dogme već pročitam bar jednu knjigu kako bih formirao sopstveno mišljenje, ali u ovom slučaju sam se držao te izjave i predano preporučivao, pre svega, čitateljkama njene romane i upoznavao ih sa postojanjem, tada kod nas nepoznate, autorke.

Sledeća faza našeg odnosa došla je kada sam počeo da prevodim za Lagunin sajt i našlo se tu nekoliko intervjua sa Elif koji su me zainteresovali da je dodatno istražim. Već sam znao da je prva osoba koja je u romanu pomenula genocid nad Jermenima (u „Istanbulskom kopiletu“) koji Turska i danas negira, da joj je zbog toga suđeno i da ne živi u svojoj domovini. Uskoro sam otkrio da je Šafakova daleko više od skandal majstora spisateljskog sveta, da je izuzetno pronicljiva i piše na dva jezika – turskom i engleskom. Kako sama kaže – bira jezik kojim će pisati zavisno od toga kako je priča ponese.

Treća faza je trenutak kada konačno uzimam njen roman da pročitam, skoro deset godina nakon što smo se „upoznali“. Kada se pojavila vest o najužem izboru za Bukerovu nagradu, spazio sam dobro znano ime kraj neobično dugog naslova „10 minuta i 38 sekundi na ovom čudnom svetu“. Naslovi njenih romana obično sadrže jednu do dve reči, a ovde ih je bilo neobično mnogo u kombinaciji sa brojevima koji mere vreme. Šta li to predstavlja? Od tog trenutka počinjem da merim vreme kada će prevod ugledati svetlost dana u Srbiji.

Čitanje romana osobe o kojoj imate formirano mišljenje i sa čijim stavovima se uglavnom slažete je poprilično traumatično iskustvo jer su očekivanja prevelika, u ovom slučaju čini mi se veća i od samog Istanbula koji je najveća ljubav Šafakove. Prva stranica i: „Istanbulskim ženama i Istanbulu, koji je odvajkada ženski grad“. Uf, znači osećaj me sve ove godine nije varao, ipak ona piše za žene. Ali šta sad, uronio sam u knjigu i već nakon prvog poglavlja odbacio ideju o polnoj podeljenosti – ovo je priča za svakoga ko želi da je čuje iako je sasvim sigurno bliža ženama u jednom pogledu: one su iskusile bar jedan od mnogobrojnih problema sa kojima se ukoštac hvatala glavna junakinja romana.

„Ime joj beše Lejla.“ Lejla Tekila je mrtva. To je prvo što o njoj saznajemo. Njeno beživotno telo bačeno je u kontejner kao vid poslednjeg poniženja koje mu je na ovozemaljskom putu priređeno. Autorka nam uvodnim pasusom istovremeno daje i prvi opis Lejlinog karaktera (jer bi se ljutnula da čuje da o njoj neko govori u prošlom vremenu i „u šali ga gađala cipelom – onom na visoku štiklu“), ali i objašnjava vremensku odrednicu naslova. Istraživanja pokazuju da nakon što ljudsko telo prestane da funkcioniše, nakon tog materijalnog trenutka u kom se ustanovi smrt, mozak nastavlja da radi još neko vreme. Minut, pet, sedam ili, u Lejlinom slučaju, 10 minuta i 38 sekundi.

Roman je strukturno podeljen u tri celine: Um, Telo i Duša. Tematski je pak reč o dva dela: u prvom su Lejlina sećanja na svet koji napušta, u drugom su Lejlini prijatelji koji ostaju na ovom čudnom svetu.

Svako Lejlino sećanje, tokom poglavlja koja odbrajaju minute i sekunde, počinje ukusom. Autorka bira živopisne ukuse kojima uvodi čitaoca u scenu na koju je Lejla pomislila. Kako je roman pisan iz perspektive sveznajućeg pisca, Lejlina sećanja su dopunjena širom slikom, pričama koje ni sama nije znala, ali koje nam pomažu da sagledamo sećanja u kontekstu koji događaje vezuje, pre svega, za tradiciju i istoriju. Elif Šafak toliko dobro poznaje istoriju svoje domovine, a još intimnije istoriju Istanbula, da je uspela da nam nenametljivo ispripoveda činjenice, priče i legende iz turske istorije na način kakav se retko sreće. Poslednji put sam ovako umešno, i zanimljivo, izvedeno uplitanje istorijskih činjenica i događaja u fiktivnu priču sreo u „Avanturama nevaljale devojčice“. Iako se Vargas Ljosa i Šafakova veoma razlikuju po stilu i načinu pripovedanja, neka nit ili osećanje koje provejava kroz oba romana doživeo sam slično, na momente čak i identično – pre svega je to ljubav prema domovini koja isijava iz svake rečenice.

Lejlina sećanja ne naviru hronološki jer „ljudsko pamćenje podseća na bekriju koji je previše popio: ma koliko se trudilo, prosto ne može da ide pravo“. Tako sa sećanja na detinjstvo prelazimo na istanbulske ulice godinama kasnije pa se vraćamo školskim danima, iz provincije koja okupana tradicijom insistira na poštovanju Alahovih pravila, do metropole u kojoj talasi nadiruće savremenosti udaraju o zidove patrijarhata. Iako autorka jasno definiše godine kada se priče odvijaju, nisam mogao da se otrgnem utisku da verovanja, tradicije i nepravde tog vremena žive i danas, sedamdesetak godina kasnije.

Voda kao motiv pravi pun krug oko romana dok celine među poglavljima razdvaja sličica plave ribe-borca koja je puštena u reku na dan kada se dugoočekivano dete rodilo – Lejla Afife Kamile trebalo je da bude čedna i savršena, kako je njen otac Harun planirao, njegov ponos i dika. „Odana veri, odana svom narodu i odana ocu.“ Već tada znamo da Lejla neće postati ništa od toga, ali nas autorka umešno vodi kroz njen život i prikazuje prekretnice, promene i uticaje koji će dovesti do toga da Lejla Tekila postane četvrta prostitutka koja je za kratko vreme pronađena mrtva. Upravo toliko je njena smrt bila zastupljena u medijima – jedan kajron o bezimenoj seksualnoj radnici koje više nema.

Dok voajerski prisustvujemo najintimnijim Lejlinim sećanjima u trenutku kada joj se mozak gasi, upoznajemo i pet njenih prijatelja koji su se poput iznenadne svetlosti pojavljivali u mraku kojim je koračala. Upravo tih pet osoba, svaka specifična i na svoj način otpadnik iz društva, činili su Lejlinu „vodenu porodicu“. Kako autorka navodi, vodena porodica se razlikuje od krvne jer je sami biramo i u nju spadaju ljudi koje tokom života privučemo sebi. Za ljude kojima krvna porodica nije pružila neophodno poštovanje, ljubav i privrženost, vodena je još značajnija – ona je njihov oslonac i podrška na ovom čudnom svetu.

Lejlinu vodenu porodicu dodatno upoznajemo u drugom delu romana koji nam otkriva osnovni smer koji je zapravo vodio autorku – priča o prijateljstvu i ljubavi koju osećamo prema drugima, o nemoći malih ljudi pred velikom državom i zakonima, a posebno ukoliko je reč o onima koji su se spletom životnih okolnosti i ličnih izbora našli na samim marginama društva. Iako su likovi romana nekako očigledno „predodređeni“ da završe na rubovima društva, sve vreme sam razmišljao o tome da se gotovo svakom od nas nekad, ali i danas, moglo desiti da se na tom mestu nađe. Kao da me je čula, Šafakova je kroz rasplet priče o Sinanu Sabotaži, Lejlinom prvom prijatelju, pokazala da nekad ne morate da budete prostitutka, trans žena, invalid, homoseksualac, politički protivnik ili nevernik da vas društvo izopšti – dovoljno je i da budete odan prijatelj takvoj osobi.

Još je mnogo stvari koje bi se mogle reći o ovom romanu, ali bi otkrile ključne tačke i potencijalnom čitaocu pokvarile užitak, a desetogodišnje iskustvo me je naučilo da je to jedan od smrtnih grehova knjižarstva. Da sam sada pred policom na kojoj hronološki stoje „Istanbulsko kopile“, „Vašljiva palata“, „Neimarov šegrt“, „Čast“ i ovaj roman (otvoren licem, razume se), ne bih ga nudio prvenstveno ženama. Nadam se da će me drage bivše kolege koje čitaju ovaj prikaz poslušati i upoznati nove čitaoce sa stvaralaštvom „najbolje savremene turske autorke“ koja je na nešto više od 300 stranica uspela da u jedan vodeni tok slije Ajnštajna (od koga je pozajmila konstrukciju „čudnog sveta“), Dalija i Nerudu; pedeset godina turske istorije i važne svetske događaje; holivudske zvezde na stranicama magazina i gluvog mačora po imenu Čarli Čaplin; verovanje da trudna žena, između ostalog, ne sme da jede breskve i proizvoljno tumačenje islama; ideje o časti, njihove pogrešne manifestacije i beščasnu avanturu koja uključuje stari kamionet, kolica i pijuk; priče o Ulici rutavog Kafke i Groblju napuštenih; psihičko i fizičko zlostavljanje i tri kontinenta; i ljubav, mnogo ljubavi, u različitim oblicima i bojama. Ovako navedeno sasvim sigurno zvuči kao potencijalna papazjanija i verovatno bi to i nastalo da se svi ovi tokovi nisu našli pod prstima ovako vešte autorke koja maestralno meandrira ovom rekom do ušća u veliko more.

Na kraju, svi navedeni i nenavedeni motivi čini mi se da ipak ostaju u senci onog koji nam maše iz samog naslova. Objašnjenje koje autorka daje na prvoj stranici je nešto što mi je rovarilo po mislima do poslednje, pa i kasnije, danima nakon što sam pročitao knjigu. Pomislio sam na drage ljude koji su napustili ovaj čudan svet i njihove minute i sekunde kroz koje su im letela sećanja. Da li sam bio u njima i da li je trebalo da budem? Verujem da pored brojnih stvari koje sa sobom čitalac može da ponese iz ovog romana ipak je ova misao najvažnija: Budite dobri prema sebi i drugima, i potrudite se da se, kada za to dođe čas, nađete u sećanjima tokom nečijih poslednjih 10 minuta i 38 sekundi na ovom čudnom svetu.

Autor: Dragan Matković


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
slatko ćete se smejati uz toma gejtsa da ne možda u prodaji od 28 novembra laguna knjige Slatko ćete se smejati uz Toma Gejtsa! „Da! Ne. Možda…“ u prodaji od 28. novembra
25.11.2020.
Urnebesni doživljaji školarca Toma Gejtsa u osmom nastavku popularnog serijala za decu! Ponekad nije lako da se odlučiš između dve stvari. Naročito kad me moja mrzovoljna sestra Dilija nadzire. Odl...
više
o pravoj prirodi rata u izvrsnoj komediji zabune jebo sad hiljadu dinara borisa dežulovića laguna knjige O pravoj prirodi rata u izvrsnoj komediji zabune „Jebo sad hiljadu dinara“ Borisa Dežulovića
25.11.2020.
U Laguninu ediciju „Bez prevoda“ stigla je šesta knjiga – „Jebo sad hiljadu dinara“ autora Borisa Dežulovića. Ovaj antiratni roman čija radnja počiva na komediji zabune je jezgrovito, dinamično i g...
više
džon fauls jednostavno, bez ulepšavanja i stida laguna knjige Džon Fauls: Jednostavno, bez ulepšavanja i stida
25.11.2020.
U drugom tomu dnevnika Džona Faulsa može se pročitati bezbroj neukusnih pasaža. Recimo ova beleška, napisana posle večere sa Faulsovim urednikom Tomom Mašlerom i izdavačem Rodžerom Strosom iz oktobra ...
više
ne postoji čarobni štapić kojim ćemo naterati muškarace da čitaju laguna knjige Ne postoji čarobni štapić kojim ćemo naterati muškarace da čitaju
25.11.2020.
Posmatrajte gomilu podataka dovoljno dugo i pred očima će početi da vam se ukazuje priča. Ponekad je reč o distopiji, ponekad je to početak postapokaliptičkog horora, ali u ovom slučaju u pitanju je p...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.