Devetogodišnja Inga vredno čita ovog leta i bira naslove koji nisu obavezno najnoviji. Tim pre, vraćamo se na velikog savremenog pisca za decu i jedan od njegovih romana.
Ova knjiga govori o odrastanju, prijateljstvu, zaljubljivanju i pronalaženju sebe i svog mesta u svetu.
U njoj upoznajemo trinaestogodišnju Bogdanku, koja ima savršenu stariju sestru Zlatu, dobre i brižne roditelje i najboljeg druga Baneta koji je uvek tu da joj pomogne. Ipak, Bogdanku najčešće nerviraju Zlatini saveti i tatine priče iz mladosti, pa bi najradije „prevrnula očima, huknula-puhnula i otišla svojim tinejdžerskim poslom.“ Ona želi da postane filmski režiser, ali i da se dopadne jednom Neši, pa se zato učlanila u foto-kino klub koji vodi njen nastavnik likovnog Zaka Hogar. Uz pomoć svog prvog filma odlazi na festival, gde sreće Miloša u koga se odmah zaljubljuje, ali na kraju otkriva da on već ima devojku. Zatim odlazi na more sa roditeljima i tamo upoznaje Marka koji joj raspust čini nezaboravnim.
„Nisam znala da se u zaljubljivanju tako ništa ne govori, da toliko nema potrebe za rečima, da je zaista dovoljno gledati, doticati kao slučajno ruku, rame, kosu… namerno se držati za ruke na obali i pri skakanju u more; više nego dovoljno plivati naporedo, roniti, smejati se, ćutati, ponekad se malo, malčice zagrliti… biti jednostavno pored, uz, sa…“
Kada se letovanje završi, Boca pati za Markom i na sve načine pokušava da ga ponovo vidi.
Hoće li uspeti u svojoj nameri? Da li će bol prestati? Koliko žaba će morati da poljubi da bi našla svog princa?
Odgovore na ova pitanja, saznaćete ako pročitate „Sve moje gluposti“.
Meni se ova knjiga dopala, jer je puna humora i žargona, pa sam se sve vreme osećala kao da mi je Boca najbolja drugarica koja mi prepričava svoje dogodovštine, a ja se smejem, patim sa njom i ne mogu da poverujem kakve joj sve gluposti padaju na pamet.
Kada bih ja imala „Marka“ bez koga bi mi život „propao“, mislim da ne bih bežala od kuće i bila buntovnik kao ona, nego bih pokušala da budem što bolja da bi me roditelji pustili da idem gde želim. Zato mi se ipak više dopala Zlata koja je uvek razumna, a možda i zato što sam i ja starija sestra, pa sam čitajući ovu knjigu, shvatila šta me sve jednog dana čeka.
Ovu knjigu bih preporučila svim tinejdžerima, kako bi lakše prevazišli sve svoje gluposti, kao i njihovima roditeljima, da bi se podsetili kakvi su nekada bili.
A pošto ja još uvek nisam tinejdžer, mene sve moje gluposti čekaju da još malo odrastem...
Autor: Inga, 9 godina