Pročitala sam neka njegova dela ranije, ali da bih se pripremila za rad sa Taijom Macumotom na festivalu tokom kog je bio gost, pročitala sam sva njegova dela koja sam mogla da nađem, a čak sam se vratila i onima koja sam već čitala. A on je napisao zaista mnogo toga. To što sam u periodu od dva meseca prošla kroz presek njegovog dvadesetogodišnjeg rada dalo mi je mogućnost da zaista ispratim razvojni put jednog umetnika. Prelazak sa mange „Hana Otoko“, jednog od njegovih najranijih radova, na „
Sani“, njegovu najnoviju mangu, gotovo je šokantan, kada se uzmu u obzir crteži, ali i sama priča.
Od svega što sam pročitala, mislim da mi je „Sani“ njegovo najomiljenije delo i ono mi uliva nadu da će sve ono što će uslediti iz pera ovog autora biti izvanredno. Umetnik Macumotovog kalibra u ovom trenutku može zapravo da radi šta god poželi, tako da činjenica da i dalje pomera granice, istražuje i isprobava nove načine pripovedanja, i ima nove priče koje želi da nam ispriča, samo znači da ću i dalje biti u mogućnosti da čitam priče koje me izazivaju i zanimaju na nove načine. (A bitan je upravo taj subjektivni faktor, zar ne?)
Kod mange „Sani“ najviše su me impresionirali likovi devojaka! U ovoj priči ima devojaka! Da budem iskrena, bez obzira na to koliko uživam u njegovim umetničkim delima i stilu pripovedanja, uz sve te intenzivne akcije, pomalo me je razočaravalo odsustvo svega što nije muško u Macumotovom univerzumu. Mislim da bih njegove ženske junake, sve do ove mange, u najboljem slučaju mogla okarakterisati kao likove sa sporednim ulogama. Macumotovi svetovi uglavnom izgledaju kao da u njima žive samo muškarci, tako da sam više puta razmišljala o tome kako su svi oni nastali kad u njihovim univerzumima nema žena.
Dakle, možete li zamisliti moje zadovoljstvo kada sam u njegovom najnovijem delu pronašla brojne ženske likove koji se pojavljuju u nečemu što nije samo sporedna uloga! Radnja mange „Sani“ se odvija u nekoj vrsti sirotišta iz sedamdesetih godina kojim upravlja postariji čovek, čovek koji uglavnom samo sedi u svojoj kancelariji i sluša dečji žamor, zajedno sa nekoliko stalnih članova osoblja koji očigledno tu i žive (od kojih je jedna ženskog pola!). Deca su različitog uzrasta, počevši od bebe (devojčice!) pa sve do starijih srednjoškolaca (od kojih je jedna devojka!), ali se priča uglavnom fokusira na grupu školaraca koji idu u treći razred i koji žive u domu (uključujući i dve devojčice!).
Pre nego što sam počela da čitam „Sani“, jedan prijatelj mi je rekao da će mi ova manga slomiti srce. To je priča o deci koju su roditelji napustili, uglavnom iz nepoznatih razloga. Međutim, nedostatak pojašnjenja u potpunosti odgovara priči, jer se tako reflektuje ono što sama deca znaju i misle. Oni ne znaju zašto su roditelji morali da ih napuste, pa samim tim ni mi, čitaoci, ne moramo to da znamo. Mi pratimo njihov svakodnevni život u domu i kako se nose sa time što su tu ostavljeni.
Crteži toliko savršeno odgovaraju priči da nemam dovoljno reči kako bih opisala koliko mi se sviđaju. Urađeni su olovkom i vodenim bojama, i deluju poput onih crteža koje deca crtkaju po marginama svojih udžbenika. Kao kada bi vaš drugar iz škole nacrtao psa, a vi biste s oduševljenjem primetili da liči na pravog psa. Macumoto crta baš takvog psa. Umeo bi on da nacrta psa mnogo bolje, ali ovoj priči o izgubljenoj deci apsolutno odgovaraju crteži sa tako (ne)veštim, (ne)jednostavnim linijama. Macumoto, takođe, ume iznenada da prikaže dečje lice u krupnom planu na način koji je toliko dirljiv, koji priču nesmetano i neuhvatljivo pokreće dalje.
Posebna čar ove mange je to što je pisana na kansai dijalektu japanskog jezika, što stvara posebnu atmosferu u originalu, pogotovo zbog kontrasta između lokalnog dijalekta kojim govore deca i tokijskog dijalekta kojim govore novajlije. Iako se veliki deo bogatstva ove priče ogleda u jeziku kojim je napisana, prevod nikako ne može umanjiti njenu magiju, jer verujem da je isti slučaj i sa svim drugim pričama.
Izvor: brainvsbook.wordpress.com
Prevod: Kristijan Vekonj