Prikaz knjige „ Zapisano u beskraju“ – Plovidba kroz vreme i prostor

Pasionirani čitaoci već su imali u rukama knjige o čitanju i istoriji knjige. Među prvima je na srpski jezik prevedena „Istorija čitanja“ Alberta Mangela, potom i „Biblioteke starog sveta“ Lajonela Karsona, „Istorija knjige“ Frederika Barbijea… Knjiga Irene Valjeho, mlade i nadarene autorke velike načitanosti, „Zapisano u beskraju“, koju je nedavno objavila Laguna u prevodu Dragane Bajić, u podnaslovu ima Nastanak knjige u antičkom svetu.

Zaista, njena istorija pisma i pisane književnosti počinje u dubinama vremena i zapanjujućom konstatacijom da je prvi pisac koji se potpisao ispod svog dela bila – žena, sveštenica koja je pripadala asirskoj kulturi i sastavljala himne u čast boginje čijem je kultu služila. Proći će mnogo godina dok Feničani ne osmisle prvo glasovno pismo bez samoglasnika, a potom ga Grci preuzmu i od njega stvore svoj alfabet.

Paralelno sa razvojem pisma tekao je i tehnološki razvoj podloga za pisanje, o čemu ova knjiga iscrpno ali na veoma zanimljiv način obaveštava. Otkriće papirusa i mogućnost njegovog dugotrajnog čuvanja u uslovima suve egipatske klime dovedeno je u pitanje kada su svici doneseni u hladnije i vlažnije krajeve sveta. Tada se posegnulo za pergamentom, skupom ali trajnom podlogom za pisanje.

Za čitav poduhvat zapisivanja književnosti, odnosno prelaska sa usmenih predanja koja nikad nisu prestala da postoje na autorska dela, neobično važni i cenjeni bili su pisari, prepisivači i zapisničari svega što je sačuvano do naših dana kao dokument o davnim vremenima – od spiskova veša koji se slao na pranje do stihova potpisanih i nepotpisanih autora koji su i sami umnožavali svoja dela ne bi li doprla do većeg broja čitalaca. Uslov je naravno bio da oni budu pismeni, što je nekoliko hiljada godina ostala privilegija bogatih i povlašćenih, dece iz dobrih kuća ili talentovanih koji bi pronašli svoje mecene.

Centar pismenosti i učenosti antičkog sveta postala je Aleksandrijska biblioteka, plemeniti deo Aleksandrovog sna o ujedinjenju naroda i celokupnog znanja čovečanstva. To što je do ideala želeo da stigne ognjem i mačem, druga je priča, a deo agresivnosti bila je i plenidba rukopisa iz svih krajeva poznatog sveta, sa svih brodova koji su uplovljavali u aleksandrijsku luku… Neumorni prepisivači pravili su kopije, a prvi bibliotekari kataloge naslova koji su ležali na policama u strahu jedino od plamena. Helenizacija čitavog poznatog sveta značila je širenje grčke kulture do neslućenih granica, do prihvatanja grčkog jezika kao zvaničnog jezika sveta kao što je danas engleski.

San Aleksandra Velikog svoj najplemenitiji deo realizovao je kroz ljubav prema pisanoj reči i grčkom književnom nasleđu koji se temeljio na Homeru. U dobu i geografskom prostoru helenizma prvi put se našlo mesta i za žene autore, književnice, naučnice i autorke filozofskih spisa koje su prednost davale učenosti nad uobičajenim obavezama supruge i majke. Taj uslov odricanja i ideja o bezdetnosti kao jedinom načinu da se žena posveti nauci i umetnosti, ostaće na snazi sve do sredine dvadesetog veka. Ipak, velika žrtva imala je svoj duboki smisao jer je izborila prostor za stvaralaštvo žena, pa je (sticajem tragičnih okolnosti) čak i antički simbol pismenosti i književnog stvaranja ostala čuvena freska iz Pompeja, „Devojka sa stilusom“.

Rim je preuzeo grčku kulturu i književne kanone (uzgred, saznaćete odakle dolazi i šta je prvobitno značila reč kanon) velikodušno dozvoljavajući učenim robovima da postanu kućni učitelji i filozofi koji podižu ugled porodice koja ih izdržava. Taj manir postao je kasnije mecenarstvo sa svim svojim negativnim osobinama koje su se zadržale do modernog doba. Ljubav prema knjigama obuzela je čitaoca od samih početaka pismenosti – sakupljanje knjiga bilo je privilegija bogatih veoma dugo, ali ljubav prema čitanju neutaživa ljudska potreba čak i u uslovima siromaštva (setimo se samo parafraze jedne rečenice iz predgovora „Don Kihota“, kako autor čita sve, čak i kad pronađe neki poderani papir na ulici).

Izuzetan kvalitet knjige Irene Valjeho leži u njenom velikom talentu za vremenske transpozicije i izvlačenje paralela sa našim dobom i savremenom književnošću i, šire, medijskim fenomenima. Tako ona mnoge činjenice iz antičkog doba vešto povezuje sa stanjem u izdavaštvu i književnoj produkciji našeg doba, koja se naravno ne može porediti po obimu. Ti lucidni zaključci i zanimljive paralele nateraće strasne čitaoce da otvore i druge knjige, one koje su već čitali kao i one koje još nisu. A poznato je da su najbolje knjige one koje nas mame da otvorimo sledeće, u beskrajnoj potrazi za novim svetovima i melanholičnoj potrebi da čitanjem pomerimo granice sopstvenog postojanja. Toj plovidbi kroz vreme i prostor ova knjiga daje nemerljivo veliki doprinos.

Važno je reći da je većina naslova iz savremene svetske književnosti na koje se autorka poziva već prevedeno na naš jezik, odnosno poznato prilježnijim čitaocima, što je svakako velika zasluga naših prevodilaca i izdavačkih kuća koje nam tokom poslednje dve-tri decenije, uprkos svim teškoćama, čine dostupnim najnovija dela iz gigantske svetske produkcije.

Autor: Aleksandra Đuričić
Izvor: danas.rs