Prikaz knjige „Zapis o pronicljivosti“

Radnja jednog od poslednjih Saramagovih romana smeštena je u neimenovanu zemlju, i to baš na dan izbora. Samo što su ovi izbori sve samo ne uobičajeni. Umesto da glasači u prestonici kao i obično izaberu svoje kandidate, oni glasačke listiće ostavljaju nepopunjenim. Epidemija „belih listića“ zahvata čitavo društvo. Ni ponovljeni izbori ne pomažu mnogo. Preko osamdeset posto listića ostaje belo. Državna uprava je pred potpunim slomom. Kako se boriti protiv „pošasti“ koja preti da njihovoj vladavini ukine svaku vrstu legitimiteta? Rešenje je napuštanje prestonice i pravljenje anarhije koja će otrezniti „nezahvalnike“. Ali i to je poraz. Žitelji prestonice se snalaze sasvim dobro i bez državne administracije. Političari imaju novi plan. Pronaći žrtveno jagnje i svaliti svu krivicu na njega.

Oslanjajući se na element čudnovatosti, Saramago nastavlja svoj romaneskni niz. Fantazmagorični svet „Slepila“, u kojem žitelji gube vid, svoju kulminaciju doživljava u „Zapisu o pronicljivosti“. Ova dva romana sem iste zemlje povezuju i likovi. Doktorova žena iz „Slepila“ jedna je od glavnih junakinja ovog romana. I ne samo to. I u jednoj i drugoj knjizi ne saznajemo imena likova. Oni su premijer, inspektor, policajac, član izborne komisije, i baš preko te dehumanizacije Saramago naglašava njihovu funkcionalnost i svrhu u romanu. Još jedna sličnost je jezik. Gusto zbijeni pasusi koji se prostiru na nekoliko stranica i gotovo potpuno odsustvo interpunkcije još više pojačaju utisak celine koja vas guta i uvlači u sebe. Najveća vrlina romana je sočni Saramagov jezik, prepun epiteta, razigranosti, ironije i vrcavog duha, ali i nepatvorene mudrosti. Baš kakva je i ova misao: „Kada se rađamo, kada ulazimo u ovaj svet, to je kao da potpisujemo pakt za celi život, ali može svanuti dan kada ćemo se zapitati, Ko je ovo potpisao za mene.“

Najveći portugalski pisac svih vremena Žoze Saramago je rođen u siromašnoj zemljoradničkoj porodici. Kao dete prelazi u grad, gde se školuje u zanatskoj školi. Često menja zanimanja, pa tako posle posla auto-mehaničara i administrativnog radnika, postaje novinar. Usled sukoba sa autoritarnom vlašću zbog svojih političkih stavova napušta novinarstvo i okreće se književnosti. Počinje veličanstvena karijera u kojoj je objavio preko deset romana, nekoliko zbirki priča, pesama, eseja i autobiografskih spisa. Pod pritiskom katoličke crkve i konzervativne javnosti, a posle objavljivanja „Jevanđelja po Isusu Hristu“, napušta Portugal. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1998. godine. U obrazloženju Nobelovog komiteta pohvaljuju se njegove parabole istkane od mašte, saosećanja i ironije, kao i njegov skepticizam spram oficijalne istine. Veći deo njegovih dela preveden je na srpski i objavljen u izdanju Lagune.

Ako je u romanu „Slepilo“ opisan poraz jednoga društva i ideje humanosti usled čudnovate epidemije, tačnije socijalnog darvinizma u ekstremnoj situaciji, „Zapis o pronicljivosti“ je potpuna suprotnost. Oni koji su nekada bili slepi progledali su i bukvalno i metaforički. Tome i naslov. Pronicljivost je upravo ta suprotstavljenost političkoj lagariji koja je ustoličena kroz demokratski sistem. Nedozvoljena sredstva, manipulisanje javnim mnjenjem, kriminalno mešetarenje i opšta koruptivnost, to je Saramagova vizija moderne demokratije. Prema tom i takvom sistemu on nema milosti. Skepsa koja određuje Saramaga kao mislioca, ustoličena kroz borbu protiv političkog establišmenta, odurnog društvenog sistema i religioznih dogmi, u ovom romanu doživljava svoj vrhunac. Ne i manje bitno, „Zapis o pronicljivosti“ je vešto istkan roman i pravi književni biser koji pleni svojim stilom, lepotom jezika i mudrošću.
 
Izvor: onlinecitaonica.wordpress.com