Prikaz knjige „Zamka perfekcionizma“: Ideologija 21. veka

Perfekcionizam često nameće porodica, a neprestano je nametan od školskog sistema, radnog ambijenta i društvenih mreža. Tim pojavama se sistematski bavi britanski psiholog i univerzitetski profesor Tomas Karan (1990). Autor odlično zna o čemu govori, budući da je perfekcionizam tematska oblast njegovog doktorata. Tako on proniče u brojne, naizgled neprimetne nuspojave i paradokse opšte potrage za savršenim delovanjem. U njih spadaju opšte brkanje perfekcionizma sa pojmovima koji su mu kontraindikovani. Tako će ga mnogi pogrešno poistovetiti sa visokim standardima. Ali potonji su, za razliku od perfekcionizma, očišćeni od „ego tripa“. Utoliko bi se naslovni pojam Karanove knjige mogao odrediti kao smesa visokih standarda i nedostatka samopouzdanja. Naime, možda i najštetniji aspekt perfekcionizma jeste upravo u tome što se oni koji boluju od njega nedovoljno porede sa samima sobom a previše s drugima i dovode sebe u zavisnost od njihovih pretpostavljenih merila. S te strane se pripadnici individualističke kulture jurenja za imaginarnim savršenstvom paradoksalno ispostavljaju kao nedovoljni individualci.

Takođe, iako može da drugačije izgleda, perfekcionizam nije nikakva formula za uspeh. Naprotiv, oni što boluju od pokušaja dostizanja savršenstva, po svaku cenu, često su majstori samosabotiranja. Odlaganje da se zaokruži izlaganje kakvog projekta, dok ne postane perfektan, obično rezultira neuspehom a redovno depresijom i anksioznošću, koje poprimaju razmere zaraze.

Zatim, mnogi perfekcionisti misle da su krajnje produktivni, iako u stvari često ponavljaju isti zadatak iznova umesto da traže inovacije i alternative. Takođe, mogu biti netrpeljivi prema drugima, što stvara probleme na radnom mestu koje im s druge strane predstavlja svojevrsnu svetinju.

Posebno pitanje jeste perfekcionizam u vezi sa fizičkim izgledom. Često pod uticajem društvenih mreža mnogi se trude da izgledaju što bolje i po cenu skupocenih plastičnih operacija koje, ako ih osoba ponovi previše puta, mogu na kraju da rezultiraju unakaženjem. A da će ga ponoviti, gotovo im je neizbežno, ne samo zbog dotrajalosti implantata nego i stoga što perfekciozam, uopšte, nosi taj paradoks da ga je praktično nemoguće zadovoljiti. Na kraju, zbog svega navedenog, perfekcionizam nije samo štetan za fizičko nego, još i više, za mentalno zdravlje.

Kao ozbiljan autor, Karan se ne zadovoljava kritikom: rušenje dotrajale kuće ima punog smisla tek kad se na njenom mestu podigne nova. Tako on perfekcionizam uzima kao negativni orijentir, a suprotstavlja mu, kao pozitivni odnosno produktivan, pokušaje da se deluje dovoljno dobro. Najbolji način je da osoba nastupa odmerenim koracima, uz realistične ciljeve i razumevanje kuda zapravo želi da se uputi u svom životu.

S obzirom na to da je anglosaksonska kultura nametnula termin koji autor iscrpljuje, i da je i dalje trendseterska u svetskim okvirima, te na sveprisutnost kompetitivnih društvenih mreža, perfekcionizam je svojevrsna ideologija 21. veka. Budući pak da je ona utkana u sve pore društva, nezamislivo je koliko će mnogo čitalaca koji se late Karanove knjige kod sebe primetiti nuspojave perfekcionizma a da nisu ni znali da od njega „boluju“.

Autor: Domagoj Petrović