Prikaz knjige „Veština slušanja“ – Kada ste poslednji put zaista slušali šta vam neko priča?
Neko me je fotografisao u zadimljenoj taverni u Atini. Na slici mi je glava nagnuta na jednu stranu, dok se trudim da pratim razgovor. Nakrivila sam glavu kako bih podigla levo uvo, a to je, kako u knjizi „Veština slušanja“ piše, znak da osoba pokušava da razume neku vrstu emotivnog govora. To je vid intuitivnog slušanja koje se javlja kada nam je nepoznata kultura ili mesto na kom se nalazimo.
Istinsko slušanje onoga što vam neko govori jeste jedan vid umetnosti. Kejt Marfi svojim čitaocima postavlja neprijatno pitanje kada su zaista istinski slušali sagovornika. „Istinski slušati znači biti fizički, emotivno, intelektualno dirnut nečijim izlaganjem. Kada zaista shvatimo šta neko pokušava da nam kaže, naši mozgovi tada bivaju na istoj talasnoj dužini“, kaže Marfijeva. Suprotno tome, kada neko ima drugačiji stav, ti isti delovi mozga reaguju onako kako bi reagovali da nas juri medved. Ljudi su biološki programirani da se „bore, beže ili prosto ukoče“ kada se neko ne slaže sa našim stavovima. Slušanje zahteva radoznalost, ali takođe zahteva i hrabrost.
Marfi je novinarka. Sebe vidi kao profesionalng slušaoca, a ideju za prvu knjigu dobila je kada je primetila koliko su ljudi koje je intervjuisala, u stvari, bili željni pažnje, kako su joj se lako otvorili, otkrivajući intimne stvari, koje ih nije pitala i koje nisu bile vezane za priču koju je pisala.
Usamljenost je epidemija koja preti da ugrozi mentalno zdravlje. Rezultati ankete iz 2018. godine pokazuju da se u Britaniji dve od deset osoba osećaju usamljeno. Ključni faktor nije fizička izolacija, već duboki osećaj nepovezanosti sa ljudima.
Postavlja se pitanje kako da ponovo savladamo ovu izgubljenu umetnost? U knjizi Malkoma Gledvela pod nazivom „Kako razgovarati s nepoznatima“ možemo da pročitamo kako da izbegnemo pogrešnu procenu osoba koje ne poznajemo, a u ovoj knjizi vidimo da je to samo početak. U poglavlju koje se zove „Znam šta želiš da kažeš“, Marfi istražuje „pristrasnost u komunikacijskoj bliskosti“, zastrašujući fenomen koji objašnjava zašto nas supružnik ili prijatelj manje razume od stranca na ulici. Čini se da promene prvo moramo da primenimo u svom domu, ako želimo da prestanemo da stvaramo pretpostavke.
Kejt Marfi je napisala u pravo vreme. Pred nama je težak izbor: konfrontacija ili udaljavanje. Ova knjiga nas podseća na rizičniju, korisniju rutu, a to je naćuljivanje ušiju i otvaranje duše za radosti razmenjivanja mišljenja i osećanja.
Otkad sam se iz Grčke vratila za London, manje vremena provodim u većem društvu, jer želim da slušam, a ne da učestvujem u razgovoru. Nisam prva osoba koja kaže da joj se rodna zemlja ponekad čini stranom. Nakon što pročitate „Veštinu slušanja“ i vi ćete se potruditi da nakrivite glavu i naćulite vaše levo uvo.
Autor: Niki Set-Smit
Izvor: newhumanist.org.uk
Prevod: Lidija Janjić
Istinsko slušanje onoga što vam neko govori jeste jedan vid umetnosti. Kejt Marfi svojim čitaocima postavlja neprijatno pitanje kada su zaista istinski slušali sagovornika. „Istinski slušati znači biti fizički, emotivno, intelektualno dirnut nečijim izlaganjem. Kada zaista shvatimo šta neko pokušava da nam kaže, naši mozgovi tada bivaju na istoj talasnoj dužini“, kaže Marfijeva. Suprotno tome, kada neko ima drugačiji stav, ti isti delovi mozga reaguju onako kako bi reagovali da nas juri medved. Ljudi su biološki programirani da se „bore, beže ili prosto ukoče“ kada se neko ne slaže sa našim stavovima. Slušanje zahteva radoznalost, ali takođe zahteva i hrabrost.
Marfi je novinarka. Sebe vidi kao profesionalng slušaoca, a ideju za prvu knjigu dobila je kada je primetila koliko su ljudi koje je intervjuisala, u stvari, bili željni pažnje, kako su joj se lako otvorili, otkrivajući intimne stvari, koje ih nije pitala i koje nisu bile vezane za priču koju je pisala.
Usamljenost je epidemija koja preti da ugrozi mentalno zdravlje. Rezultati ankete iz 2018. godine pokazuju da se u Britaniji dve od deset osoba osećaju usamljeno. Ključni faktor nije fizička izolacija, već duboki osećaj nepovezanosti sa ljudima.
Postavlja se pitanje kako da ponovo savladamo ovu izgubljenu umetnost? U knjizi Malkoma Gledvela pod nazivom „Kako razgovarati s nepoznatima“ možemo da pročitamo kako da izbegnemo pogrešnu procenu osoba koje ne poznajemo, a u ovoj knjizi vidimo da je to samo početak. U poglavlju koje se zove „Znam šta želiš da kažeš“, Marfi istražuje „pristrasnost u komunikacijskoj bliskosti“, zastrašujući fenomen koji objašnjava zašto nas supružnik ili prijatelj manje razume od stranca na ulici. Čini se da promene prvo moramo da primenimo u svom domu, ako želimo da prestanemo da stvaramo pretpostavke.
Kejt Marfi je napisala u pravo vreme. Pred nama je težak izbor: konfrontacija ili udaljavanje. Ova knjiga nas podseća na rizičniju, korisniju rutu, a to je naćuljivanje ušiju i otvaranje duše za radosti razmenjivanja mišljenja i osećanja.
Otkad sam se iz Grčke vratila za London, manje vremena provodim u većem društvu, jer želim da slušam, a ne da učestvujem u razgovoru. Nisam prva osoba koja kaže da joj se rodna zemlja ponekad čini stranom. Nakon što pročitate „Veštinu slušanja“ i vi ćete se potruditi da nakrivite glavu i naćulite vaše levo uvo.
Autor: Niki Set-Smit
Izvor: newhumanist.org.uk
Prevod: Lidija Janjić
