Prikaz knjige „Ubistvo Rodžera Akrojda“

Presuda: Potpuna prekretnica za žanr – ako biste mogli da pročitate jedan krimi roman za života, to bi trebalo da bude ovaj.

Zaplet: Doktor Džejms Šepard i njegova sestra Kerolajn žive mirnim životom u mirnom selu Kings Ebot. Njihova jedina razonoda je Kerolajnina navika da skuplja i širi tračeve, što nervira njenog brata, koji je, kao lokalni doktor, obavezan da poštuje privatnost svojih pacijenata (iako deli sestrinu radoznalost). Međutim, nevolje počinju u Kings Ebotu kada bogata udovica, gospođa Ferars, počini samoubistvo. Udvarač gospođe Ferars, jednako bogat i sada ožalošćeni Rodžer Akrojd, otkriva da je njegovu dragu do samoubistva doterao ucenjivač. Akrojd se zaklinje da će da nađe čoveka koji je odgovoran za njenu smrt... ali i sam biva ubijen nedugo zatim. Ispostavlja se da je svaki član Akrojdovog domaćinstva, od batlera koji prisluškuje do prelepe, ali siromašne rođake, imao motiv da ga ubije... Srećom po Kings Ebot, ispostavlja se da je novi komšija Šepardovih poznati detektiv Herkul Poaro, koji se vraća iz penzije da bi našao ubicu Rodžera Akrojda. Jedna stvar je sigurna: kada Herkul Poaro krene u potragu za istinom, ništa ga neće zaustaviti i niko nije oslobođen sumnje...

U ovom romanu postoji mali krug osumnjičenih, izveden iz okolnosti i vremena ubistva, i niz tragova. Čitaocu su pružene sve potrebne informacije i na njemu je – kao i na Herkulu Poarou – da ih sastavi i otkrije ko je ubica. U „Ubistvu Rodžera Akrojda“, Kristijeva to čini na izuzetan način.

Prethodno mi je „Ubistvo u Orijent Ekspresu“ bio omiljeni Agatin roman, ali „Ubistvo Rodžera Akrojda“ je vredan takmac. Herkul Poaro je sjajan, kao i uvek, ali mi se svideo i pripovedač priče, doktor Šepard, koji je zamenio Poaroovog „Votsona“ – njegovog vernog prijatelja Hejstingsa, koji je napustio Poaroa kada je odlučio da se oženi (ženom, avaj) i preseli u Argentinu. Doktor Šepard se trudi da zameni Poaroovog prijatelja, ali je jedinstveni lik sa sarkastičnim smislom za humor i sjajnim entuzijazmom kada se priseća svojih avantura sa velikim belgijskim detektivom.

Još jedan omiljeni lik mi je bila Džejmsova sestra njuškalo, Kerolajn. Ona je veličanstvena i tako (pogrešno) upućena u žanr, da ne mogu da poverujem da je ova knjiga napisana 1926. godine. Svaki lik kao da potajno čita i voli krimiće, a Kristijeva ih tako često navodi da postoji nešto karakteristično metafikcijski u vezi sa ovom knjigom (naročito zato što je napisana iz perspektive pomoćnika detektiva dok još rade na slučaju).

Ako bi trebalo nešto da kritikujem, naglasila bih da čitalac može lako da nasluti koje su to „mračne tajne“ glavnih osumnjičenih. Svi su u finansijskim problemima i prilično je očigledno ko je zaljubljen u koga. Lično sam se potajno nadala da će zgodni kapetan Peton da završi sa jednako zgodnim sekretarom Džefrijem Rejmondom (devojka sme da se nada, zar ne?), ali u pitanju je 1926... Iako je u to ponekad teško poverovati jer knjiga deluje tako moderno.

Sa ovim romanom Agata Kristi je postigla prvi komercijalan uspeh i upisala se u književnu istoriju, čak je dospela na listu „1001 knjige koju treba pročitati pre smrti“. „Ubistvo Rodžera Akrojda“ možda ima jedan od najnezanimljivijih naslova ikada, ali je u njemu i jedan od najneverovatnijih zapleta koji je iko mogao da smisli. Čak i ako generalno ne volite krimi romane ili naročito Kristijevu – dajte šansu ovoj knjizi. Nećete zažaliti.

Izvor: prideanddespair.wordpress.com
Prevod: Đorđe Radusin