Prikaz knjige „U poteri za svetlom“ Olivera Stouna

„U poteri za svetlom“ je prva knjiga memoara Olivera Stouna, ali očigledno ne i poslednja, budući da se završava zabavom kojom su 1987. godine proslavljeni Oskari dodeljeni njegovom filmu „Vod“. Pred čitaocima se, dakle, nalazi uzbudljivi prikaz prvih četrdeset godina života slavnog režisera. Šta li će tek imati da kaže kada pređe na devedesete?

Priča o ovom periodu Stounovog života predstavlja sjajno podsećanje na doba koje je obeležila generacija bejbi bumera. Mali Oliver bio je plod ratne romanse. Otac mu je bio dobrostojeći berzanski broker, tipični republikanac iz Ajzenhauerove ere, a majka Francuskinja daleko liberalnijih pogleda na svet. Nakon što se upisao na prestižni univerzitet Jejl, napravio je jednogodišnju pauzu kako bi radio kao nastavnik engleskog jezika u Vijetnamu – i to baš u trenutku kada su SAD jačale svoje prisustvo u regionu. Po povratku kući bio je nezadovoljan: vratio se studijama, ali to nije bilo ono što je zaista želeo. (U isto vreme Jejl je pohađao i Džordž Buš Mlađi, o kome će Stoun kasnije snimiti film.) U tom periodu napisao je i jedan roman, za koji izdavači nisu bili zainteresovani. Ušao je u fazu u životu u kojoj se od svakog mladog muškarca očekuje da „ubije svog oca“ i osamostali se. (Kao u pesmi „The End“ grupe Dors, o kojoj će kasnije takođe snimiti film.) On ovde prepričava urnebesnu anegdotu o tome kako je ubacio LSD u očev viski. Na kraju je odlučio da se vrati u Vijetnam, ovoga puta kao vojnik.

Kao i u slučaju mnogih ljudi iz te generacije, odlazak u rat predstavljao je jedan od ključnih trenutaka u njegovom životu. Njegovi politički stavovi postali su daleko radikalniji (iako sa žaljenjem priznaje da je 1980. glasao za Regana), upoznao se sa „blagodetima“ droga, i borio rame uz rame sa pripadnicima radničke klase, crncima i Latinoamerikancima. Ovo iskustvo je iz temelja promenilo njegove poglede na svet i ovaj tipični privilegovani republikanac preobrazio se u izgubljenog mladog čoveka koji pod uticajem raznih opojnih sredstava traži svoje mesto pod suncem.

Znajući da obožava filmove, jedan prijatelj mu je predložio da se upiše u filmsku školu Njujorškog univerziteta. Stoun je bio zbunjen: niko mu do tada nije rekao da do diplome može doći gledajući filmove. Na njegovu sreću, jedan od predavača u školi bio je Martin Skorseze. Bio je to period pre „Furgona Berta“ i „Opasnih ulica“, što je značilo da je Skorseze iza sebe imao samo jedan dugometražni film („Ko kuca na moja vrata“) i još uvek u osnovi bio samo zaluđenik koji je eksperimentisao na nezavisnoj njujorškoj sceni i sanjao o ozbiljnoj filmskoj karijeri. Skorseze je dovodio ljude poput Džona Kasavetesa da drže predavanja studentima i bio prva osoba koja je primetila Stounov talenat. Pohvale koje je uputio Stounovom kratkom filmu „Prošle godine u Vijetnamu“ predstavljale su vetar u leđa koji je budućem filmadžiji u tom periodu bio preko potreban.

Stoun u knjizi najviše govori o nedaćama kroz koje je, počev od ranih sedamdesetih, prolazio pokušavajući da snimi svoje filmove. Do prekretnice u njegovoj karijeri došlo je kada mu se sasvim slučajno u rukama našla autobiografska knjiga „Ponoćni ekspres“ Bilija Hejsa, mladog Amerikanca koji je zbog krijumčarenja hašiša preživeo pakao turskog zatvora. Film mu je doneo Oskara za najbolje adaptirani scenario, izvukao ga iz anonimnosti i omogućio mu povratak u svet privilegovanih.

Stoun se u međuvremenu maksimalno posvetio pisanju. U tom periodu nastao je i scenario za film o kidnapovanju Pati Herst, na kome je dodatno izbrusio i scenaristički talenat i svoja politička ubeđenja. Pa ipak, njegova transformacija u istinskog levičara kakvog danas poznajemo završila se tek kada je upoznao Ričarda Bojla, čoveka veoma sličnog Hanteru S. Tompsonu, koji mu je poslužio kao inspiracija za film „Salvador“.

„Ponoćni ekspres“ bio je u isto vreme i najbolja i najgora stvar koja mu se dogodila. Film mu je doneo prvog Oskara, ali i iznenadnu slavu koju su pratili zavisnost od kokaina i nevolje u braku. Iako su se veliki studiji otimali oko njega, on je očajnički želeo da snimi film „Vod“ po scenariju koji je već napisao. Stoun sjajno opisuje ovo razdoblje, a jedna od najupečatljivijih epizoda odnosi se na snimanje filma „Salvador“. Za taj projekat skoro da nije bilo novca i verovatno bi propao da nije bilo britanskog producenta Džona Dejlija, kome je ova knjiga posvećena. U to vreme upoznao je i Rona Kovika, nakon čega je počeo da planira snimanje filma „Rođen 4. jula“, u kome je glavnu ulogu trebalo da tumači Al Paćino. Paćino je odustao od tog projekta, ali Stoun će kasnije napisati scenario za „Lice sa ožiljkom“, film za koji je ideja potekla od slavnog glumca.

Stoun se usput priseća i čitavog niza zanimljivosti vezanih za taj period, kao što je, na primer, reakcija javnosti na njegov govor o reformi kaznenog sistema na dodeli Zlatnog globusa. Tu je takođe i „Ruka“, neobični visokobudžetni horor koji je snimio sa Majklom Kejnom. Mnogi njegovi budući filmovi će imati žanrovske elemente, ali samo „Potpuni zaokret“ i „Divljaci“ bude jasnu asocijaciju na ovu etapu u njegovoj karijeri. On danas, nažalost, sa podsmehom govori o filmu „8 miliona načina da umreš“, neonoaru koji je Hal Ešbi snimio po njegovom scenariju i koji, uprkos brojnim manama, ima i nekoliko sjajnih sekvenci.

Sve u svemu, „U poteri za svetlom“ je odlično napisana knjiga iz koje saznajemo mnoštvo novih detalja iz više nego zanimljivog života jedne holivudske legende. Očekivao sam da će deo posvećen Vijetnamu biti uzbudljiviji, ali, budući da je Stoun o tome snimio film, verovatno je želeo da posveti više pažnje drugim iskustvima. Maštu radoznalaca će sigurno zagolicati nekoliko, za ovakve knjige uobičajenih, pikanterija o filmskoj industriji, koje sjajno funkcionišu unutar celine. Među njima je i nekoliko iznenađenja, poput priče kojom Stoun podgreva tračeve o tome da je Majkl Ćimino pred kraj života ili nosio žensku odeću ili se pripremao za operaciju promene pola. Saznajemo i da je Al Paćino veoma disciplinovan i uredan, što je Stouna veoma iznenadilo. Kao i u memoarima Dejvida Linča, i u Stounovim dobijamo priču o tome koliko mu se svidela Elizabet Tejlor na dodeli Oskara 1987. Obojica su te večeri dobila poljubac od slavne glumice.

Knjiga se završava pričom o „Vodu“, verovatno najjednostavnijem filmu koji je do tada snimio. U početku je bilo problema sa glumcima i novcem, ali kada se ekipa okupila i stigla na Filipine, snimanje je prošlo bez većih trzavica.

Stoun je za kraj sačuvao sjajan opis života čoveka koji je zaista uspeo u Holivudu – iako dobija lude ponude od najpoznatijih ljudi na svetu, on odlučuje da snimi „Vol Strit“... Sada nam samo preostaje da sa nestrpljenjem iščekujemo nastavak.

Autor: Ijan Šulc
Izvor: liveforfilm.com
Prevod: Jelena Tanasković