Prikaz knjige „Sedam Laži“ Elizabet Kej

Debitantski psihološki triler autorke Elizabet Kej hipnotičko je putovanje kroz prijateljstvo staro oko 20 godina. Džejn i Marni su nerazdvojne od jedanaeste godine pa do svojih prvih poslova u Londonu. Ipak, iako bi jedna drugoj mogle da čitaju misli, od Džejn sazanjemo da su njih dve veoma različite.

Marni je vedra, dok je Džejn mračna. Marni je visoka, prelepa, društvena, popularna. Džejn je niska, neprivlačna, bez mnogo sreće u ljubavi i uvek spremna da će popiti šut-kartu. Zbog toga je i sama iznenađena kada upozna savršenog čoveka, odseli se iz stana koji je delila sa Marni i venča sa njim. Njihova veza ne stigne ni da im dosadi, jer njega ubije zalutali taksi, a Džejn mora sama da se izbori sa tugom. Skoro sama. Ima majku sa uznapredovalom demencijom, smeštenu u dom, ima anoreksičnu sestru Emu – majčinu miljenicu – koja bi, da je u mogućnosti, trebalo da pomogne sebi. I ima Marni.

Marni je isto upoznala nekoga: uspešnog, bogatog, šarmantnog Čarlsa. Džejn ga prezire, a on kao da je svestan toga i suptilno je zadirkuje na njihovim redovnim večerama petkom. Marni ima blog o hrani na koji postavlja svoje kulinarske snimke; broj čitalaca i gledalaca joj se povećava i ona zapada za oko oglašivačima.

Nasuprot njoj, delovalo je da Džejn ima perspektivnu karijeru u maloprodaji, ali nakon što je Džonatan umro, ona je otišla na odmor. Kada se vratila na posao, njeno odeljenje je raspušteno i ona je dobila najnezahvalniji mogući posao, posao šefice odeljenja za žalbe mušterija.

Ipak, ima Marni. I, nažalost, Čarlsa. Kada joj Marni otkrije da su odlučili da se venčaju, podrazumeva se da traži blagoslov od svoje najbolje drugarice. „Misliš li da smo stvoreni jedno za drugo?“. Džejn guta knedlu i izgovara svoju prvu laž: „Mislim.“

Da je rekla nešto drugo, nešto što bi otkrilo koliko mrzi Čarlsa, sigurna je da bi to uništilo njihov odnos, ali u retrospektivi, ta prva laž je proizvela sve ostale, od kojih je svaka imala sve veće posledice. Posledice po Marni, po Čarlsa i po samu Džejn. „Da sam bila iskrena – da sam žrtvovala našu ljubav za njihovu – onda bi Čarls sigurno još bio živ.“

Tako od 10. strane znate gde ovo vodi, a ipak vas autorka Elizabet Kej učinkovito obmanjuje dok se obruč oko Džejn sve više steže. Zanimljivo je da se kroz ceo roman direktno obraća čitaocu, uz male opaske poput „vidiš“, „razumeš“, „sada ću ti nešto reći“ i tako dalje. Tako Kejeva pušta da vas Džejn mudro namami da postanete njen saveznik i stvara lažni utisak saučesništva.

Kad god autorka upotrebljava drugo lice kao što to čini Kejeva, morate da se zapitate kome se ona obraća. To je intimni razgovor koji ona vodi sa nekim, ali kakve su okolnosti omogućile takav razgovor?

Da li se dešava u policijskoj stanici? To je verovatno, s obzirom na sve okolnosti. Da li je to razgovor sa iritantnom novinarkom koja je odlučna u nameri da otkrije senzacionalnu priču? Njen prvi naslov bi bio: „Lezbejke ljubavnice ubile muževe“ – lažan od prve reči; gde obe smrti izgledaju kao nameštene nesreće. Sadržaj priče navodi da one dobro žive od bogatstava pokojnih muževa. Ovo je besramna laž, ali to je štampa... Ili je to Džejnino priznanje majci, jer je ubeđena da se žena nikada neće sećati dovoljno stvari da bi išta promenila? Kada odgovor konačno usledi, shvatićete koliko je bio neophodan.

Bliska perspektiva nikada ne dosadi, jer je Džejn sposobna da iznenadi, da nagovesti, pa iako odmah možete da uvidite da je njeno pripovedanje nepouzdano, sve što ona radi joj je osobeno ili u skladu sa njenim pogledom na svet. Ona svet vidi specifičnim, iskrivljenim pogledom, kako bi sama Džejn rekla: „Razumeš?“.

Izvor: crimefictionlover.com
Prevod: Đorđe Radusin