Od dvadesetak drama koje je Peter Handke (1942) napisao, njegov prevodilac na srpski Žarko Radaković izabrao je oko polovinu njih za presek teatra austrijskog nobelovca. „Psovanje publike“ je kapitalno izdanje: našem čitaocu omogućuje gotovo potpun uvid u Handkeov revolucionarni pristup pozorištu.

Od početka svog bavljenja teatrom austrijski književnik je stupao u rizičnu proveru jezika pred publikom nauštrb proklamovanog aristotelovskog jedinstva radnje. Bilo je avangardista koji su nešto slično pokušavali ranije, ali u formi eksperimenta koji bi retko zaživeo. Handke je imao jasan plan sistematske zamene uloge sižea značajem jezika i njime je postigao opipljiv uspeh: u tome je revolucionarnost njegovog teatra. Uostalom, posredi je vrlo redak savremeni svetski autor kom su dramski tekstovi uglavnom traženi za format knjige da i u tom obliku najčešće stignu do ogromne publike još pre svoje praizvedbe.

Handke je rizikovao utoliko više kad je ruženje auditorijuma uzimao za, uslovno rečeno, jedini siže, kao u jednom od svojih dramskih prvenaca Psovanje publike (1966) po kom je i naslovljen ovaj izbor. Pošto dotični tekst uvodi u ciklus četiri govorna komada naslovljena Predskazanje, Samokažnjavanje i Pozivi upomoć, već time je implicirano da vređanje auditorijuma ne znači ono što na prvi pogled deluje da znači: u sklopu stalnog iskušavanja i opovrgavanja iskaza, i „uvrede“ su samo sastavni deo njihove provere i ispitivanja pozorišta koje je još od druge polovine dvadesetog veka u krizi, jer u njemu od tada i ono što je klasično i avangardno deluje potrošeno. Handke pokušava nešto radikalno novo u svim segmentima dramskog teksta, pa i u odnosu prema svojim slušaocima i gledaocima, čijem dobrom delu mora biti donekle neprijatno kako bi se proverila i neposredna recepcija. Iako jedan govornik Psovanja publike precizno naznačava razliku postupka i značenja napominjući da publika neće biti vređana nego će se u tekstu koristiti psovke, prve praizvedbe legendarnog Handkeovog komada redovno su iritirale deo auditorijuma, ali njegov deo i fascinirale.

Iako sledeća drama Kaspar (1968) nema strategiju ničijeg vređanja ni na koji način, samim jezičkim radikalizmom i ovog teksta ponovljene su protivrečne reakcije. Premda je mogla očekivati mitsko-senzacionalističku priču o naslovnom junaku koji se 1828. pojavio u Nirnbergu u divljačnom stanju, ne znajući da govori, da bi ga podvrgli procesu vaspitavanja što se završio njegovim ubistvom 1833. godine, oko kog su se isplele najneverovatnije teorije, publika je opet prisustvovala ekstremnom ispitivanju jezika. U sporom procesu učenja da sriče, Kaspar Hauzer u komadu ponavlja jedine reči koje je znao pre procesa vaspitavanja da bi, u variranom procesu kritičkog rasklapanja jezika, naučio druge a one prve zaboravio. Posredi je, bez sumnje, radikalna kritika jezika, ali i svih klišea komunikacije.

Kojoj Handke i kasnije nalazi nove oblike. Tako je, nasuprot tiradnom Psovanju publike, Čas tokom kojeg nismo znali ništa jedni o drugima (1992) kritika teatra posredstvom njegove izvesne nemosti: komad je predviđen mnogo više za gledanje nego za slušanje pošto u njemu dramsku akciju zamenjuje svojevrsno vizuelno izvrtanje dinamike svakodnevičke komunikacije, ionako najčešće lišene linearne i logičke dramaturgije.

Handke u svom teatru ne podriva samo ulogu publike, jedinstva radnje, jezika i klasičnih likova, nego i figuru pisca i prevodioca. Ovde takođe uvrštene dvadesetoprvovekovne komade Zašto kuhinja? i Lepi dani u Aranhuezu napisao je na francuskom i sam ih preveo na nemački. Tako je na najpošteniji mogući način zaokružio kritiku teatarskog jezika i pozorišta, te okoštalih postupaka uopšte, uključivši u sve to i parodiju autora – samog sebe.

Autor: Domagoj Petrović