Prikaz knjige „Opklada veka: unutar mašinerije sudnjeg dana“ Majkla Luisa

„Opklada veka“ je zastrašujuće i sjajno ispričana priča Majkla Luisa o trgovcima obveznicama pred sam početak hipotekarske krize, kaže Dejvid Flusfeder, kritičar britanskog lista Telegraf.

Prva knjiga Majkla Luisa, koja je izašla 1989, „Liar’s Poker“ govori o trgovcima sa Volstrita na vrhuncu njihovog bezobzirnog ponašanja. Delom nalik na Volterovog „Kandida“, Luis govori o sopstvenoj inicijaciji i razočaranju u bankarsku firmu Salomon Brothers, a snaga knjige leži u energiji narativa i insajderskih opservacija autora na svet koji ne poznaje granice: dres kod, maniri i rečnik „glavnih faca“ trgovinskog odeljenja.

Knjiga „Liar’s Poker“ je bila upozorenje, opis preteranosti koji će navesti mlade muškarce (ovo je pretežno bio svet muškaraca) da odustanu od Luisovog puta. Umesto toga, slično kao u podjednako moralnom filmu „Volstrit“, poslužila je kao sredstvo regrutacije, pošto su mladići direktno sa koledža jurišali da se pridruže „ljudskim piranama“, neverovatnim profitima i skoro neregulisanoj pohlepi.

Dvadesetak godina kasnije i posle nekoliko objavljenih knjiga, Luis se vraća temi trgovaca obveznicama, posebno jednoj vrsti ‒ onima koji su zgrnuli bogatstvo za sebe i svoje investitore tako što su išli mimo talasa ulaganja u tržište hipotekarskih kredita sa ogromnim kamatama. „Opklada veka“ je knjiga bez heroja. Najpribližniji njima su bistri usamljenici koji su odbili da igraju po pravilima stada: jednooki Majkl Buri, koji pati od Aspergerovog sindroma, bio je jedan od prvih investitora koji je shvatio koliko je ludo tržište visokokamatnih hipoteka; Čarli Ledli, koji je vodio „hedž fond iz garaže“ specijalizovan za dugoročnije i opklade na katklizme i propasti, i trgovac Stiv Ajzman, nekada zakleti republikanac, koji se, zbog detaljnih analiza tržišta, prema Luisu, preobratio u socijalistu.

Džon Paulson je, iznenađujuće, pomenut samo u prolazu, iako je on najpoznatiji od svih koji su se obogatili kladivši se protiv visokokamatnog tržišta tako što je kupovao kreditne zamene. U suštini, ovo su bila osiguranja protiv budućih loših dugova, kao što Luis fino kaže: „Platite malu premiju i ako dovoljan broj ljudi koji su uzeli visokorizične hipoteke ne uspe da vrati kredit, vi ste bogati.“ U osnovi, oni su se kladili na recesiju, protiv banaka i njihovog pranja kredita.

I ljudi sa hipotekama nisu uspevali da ih vrate. (I banke poput Lehman Brothers  i Bear Stearns su propadale.) Hipotekarske kompanije su nudile hipoteke sa niskim kamatama, koje bi narasle nakon dve godine, a zahtevale su vrlo malo ili skoro nimalo dokaza o tome da li možete da ih otplatite. Ajzman je dokaz ovoga video među sopstvenim osobljem. Njegov kućepazitelj  je kupovao kuću u Kvinsu. Dadilja njegovog deteta je posedovala pet kuća isto u Kvinsu, refinansirajući zajmove uzastopnim hipotekama. „Dok su završili, imali su ih pet, tržište je propadalo, a oni nisu mogli da isplate nijednu od njih.“ Luis piše: „Komplikovana finansijska stvar izmišljena je isključivo radi jednog cilja, a to je pozajmljivanje novca ljudima koji nisu nikada mogli da ga vrate.“

Luis je vrlo zabavan kada dobije šansu da te posrednike posmatra kao grupu. Kao na primer, na vrlo dobro isplaniranoj konvenciji u Las Vegasu, gde trgovci visokokamatnim kreditima idu na strelišta da pucaju iz uzija, i gde plaćeni „moroni i prevaranti“ navedenih kompanija nose odela, dok su ostali odeveni i dalje poslovno, ali ležernije. „Čarli Lendli se vratio iz Las Vegasa 30. januara 2007. uveren da je ceo finansijski sistem izgubio razum.“

Fokusirajući se na konkretno, Luisovo istraživanje se bavi čitavim finansijskim svetom: njegova opskurnost, neregulisanost i široko rasprostranjeno kratkoročno institucionalno profitiranje; šefovi banaka koji odbijaju da prostudiraju mehaniku i rizike njihovih najprofitabilnijih odeljaka; i generalno odbijanje da razumeju vezu između ostvarenog profita i opasnosti na kojima su zasnovani. U ovom slučaju, to su namerno zakomplikovani finansijski „instrumenti“ i siromašni Amerikanci koji ne mogu da isplate svoje hipoteke.

Čak ni trgovci unutar institucija nisu mogli da shvate instrumente koje su sami postavili. Kao što jedan bankarski menadžer rizika kaže: „Jedna je stvar kladiti se na crno ili crveno i znati da se kladite na crno ili crveno. Potpuno je druga, kladiti se na nešto nalik crvenom i ne znati za to.“ Iako je utešno znati da moćni ljudi, koji imaju novca i uticaja nisu posebno korumpirani, već samo glupi, ovo je zastrašujuća priča, sjajno ispričana.

Autor: Dejvid Flusfeder
Izvor: telegraph.co.uk