Prikaz knjige „O Firenci“ Meri Makarti: Kolaž naše istorije

Firenca je glavni grad Italije. Ovo nije iskaz o sadašnjosti – jer je Firenca bila prestonica ujedinjene zemlje do 1871. godine – već o vrednosti, kulturi i trajanju u vremenu.

Zašto? Zato što Firenca zauzima jedinstveno mesto u istoriji. Upravo u tom malom gradu-državi počela je renesansa, koja je izmenila naše shvatanje sveta. Tu je nastala, odatle se izvozila: čak i u Rimu, mnoga od najveličanstvenijih dela kao što su Sikstinska kapela, grobnica Inokentija Osmog, kupola Bazilike Svetog Petra i druga – stvorili su Firentinci. Podignuta na reci Arno u pokrajini Toskana, u srednjem veku stekla je moć, obrazovala nezavisnu zajednicu i do 1300. godine postala jedan od najvećih gradova Evrope. Moderno bankarstvo njihov je izum a florin, zlatnik koji je postao standard u Evropi, nazvan je po Firenci.

Ovde se ni izdaleka ne završava njen doprinos svetskoj kulturi. No ambiciozniji pokušaj da ga opiše i isplete u asocijativnu priču o životu grada kroz pokoljenja, upravo je knjiga „O Firenci“ američkog romanopisca i esejiste Meri Makarti, napisana 1959. godine.

„Firenca se cela predala umetnosti i zadovoljstvima mira, pa težila da privuče ljude od pera, da skuplja knjige, da ukrašava grad, da selo učini plodnim“, napisao je 1647. godine Scipion Amiranto, a knjiga pred vama kao da je pisana po ovom planu. Podelivši je u sedam poglavlja, Makarti se svakim od njih fokusira na zaseban aspekt ovog grada, Toskane i njenih stanovnika.

Na samom početku, onoga ko je bio u Firenci Makarti će kupiti opisom vrućine kao letnje more ovog grada. „Stanovnici grada danju žive noćnim životom, poput slepih miševa, u zamračenim prostorijama. U sedam uveče, po celom gradu, čuje se produžena tutnjava koja zvuči kao grmljavina – roletne se podižu da uđe iscrpljeni dan. Tada stižu komarci.“ Nisu sunce i dolina reke, koju je nazvala prirodnom pećnicom, jedini problemi Firence. Još 1950-ih moglo se desiti da stradate od saobraćaja ili poludite od buke. Turizam je nusproizvod grada. Istovremeno i profitabilan i smetnja. Doprinos budžetu za grad, umoran od težine istorijskog nasleđa koje je teško održavati.

Prvo poglavlje riznica je autorkinih ličnih utisaka, pa ostala piše zadubljena u istoriju i kulturu ovog grada. U srednjem veku Firenca je iznedrila slikare Čimabua i Đotoa, ali i pisce Dantea, Petrarku i Bokača – sveto trojstvo renesansne književnosti. Do kraja 14. veka to je bio intelektualni i umetnički centar Evrope. Početkom 15. veka umetnošću su dominirale figure kao što su Filipo Bruneleski, arhitekta dve velike crkve i kupole na katedrali Santa Marija del Fiore, vajar Donatelo i slikar Paolo Učelo, začetnik perspektive u slikarstvu. U vreme Lorenca Veličanstvenog, unuka papskog bankara Kozima Medičija, firentinska renesansa dostiže zenit – početkom 16. veka ovde su radili Leonardo da Vinči, Rafaelo i Mikelanđelo. Nikolo Makijaveli ovde je pisao čuvenog „Vladaoca“, a Amerigo Vespuči, kartograf i moreplovac po kome je Amerika dobila ime, bio je Firentinac.

Čitalac će saznati da je prva katedra za starogrčki jezik osnovana u Firenci, a da je prvi pištolj (pistole) proizveden u ovom kraju još u 16. veku, pa je i nazvan prema toskanskom gradiću Pistoja (Pistoia).

Ova knjiga više je od vodiča za usputni dolazak u Firencu – traži nedelje. Detaljno i minuciozno, Makartijeva daruje šetnju kroz crkve, katedrale, palate, ulice ali i narav Firentinaca. Oni gaje naročiti ponos prema svom gradu, koji kao da je okrenut prema spolja, gostima i strancima. Međusobno su drugačiji. „Njihov ponos posebno je iritantan materijalistima, pošto se čini da se ne zasniva ni na čemu konkretnom osim na prošlosti, prema kojoj su sami gotovo ravnodušni“, autorka piše na 208. strani.

„U gradu vidimo dokaz blagostanja generacija koje su ga gradile“, zapisao je Gete u svom čuvenom delu „Putovanje po Italiji“ početkom 19. veka. Iako je tada njen sjaj bio u zalasku, ujedinjenjem Italije ponovo je postala centar, makar mali, ljudi od pera. Firentinci sebe smatraju, a smatraju ih i drugi Italijani – što je veliko priznanje! – najcivilizovanijim narodom u zemlji. U regiji „Božanstvene komedije“, „Dekamerona“ i „Kanconijera“ stopa pismenosti oduvek je najviša u Italiji. Zato i ne čudi što je dijalekat Toskanaca, po ujedinjenju, odabran za zvanični književni jezik čitave zemlje, iako je njime u tom trenutku govorilo jedva tri odsto stanovnika.

Možda najlepšu potvrdu svega što je Makartijeva podarila ovom knjigom čini to što je Firenca jedini italijanski grad čije je ime prešlo u imenicu koja značava apstraktni kvalitet, ukus i prefinjenost. Fiorentinità.

Izvor: Ivan Radanović