Prikaz knjige „Moj put istine“: Isidora Bjelica, iz početka

Kako je moguće da se buntovna tinejdžerka svojevremeno prepoznala u liku Slobodana Miloševića i poželela da bude ni manje ni više nego slobodna kao on?

Moguće je, jer taj Slobodan Milošević je zapravo glavni junak filma „Dečko koji obećava“, čiji je scenario napisao, ispostaviće se, tinejdžerkin budući životni partner, mada ona sama tvrdi da prilikom gledanja filma nije ni zapazila ime scenariste.

I sve bi ostalo na željama i neostvarenim snovima da život Isidore Bjelice (1967–2020) nije karakterističan po tome što je svaki nagon za slobodom sprovodila u delo, bez obzira na to što je za neposrednu okolinu i društveni sistem pojam slobode bio prilično relativan i često dovodio do sukoba koji bi se završio – lišavanjem slobode.

Spojeni u knjigu „Moj put istine“, autobiografski zapisi i putopisi Isidore Bjelice otkrivaju i objedinjuju dve njene strasti: književno stvaralaštvo i putovanja – a pošto nikada nije razdvajala strast od posla, ovo se može smatrati i svojevrsnim presekom života književnice koja je obišla ceo svet, ali je umela i da od sopstvene sredine načini jedan novi.

Iako je rodni grad, i grad u kome je ostvarila svoju književnu karijeru, pa i gradove koje je povremeno pohodila, prvenstveno opisivala iz sopstvenog ugla i na osnovu ličnih doživljaja, čitaocu neće biti teško da i sâm zamisli i u svojoj mašti prođe kroz ono što je prošla Bjelica, da njenim očima sagleda sarajevske žurke, beogradske promocije, glazgovske podrume, firentinske modne revije, moskovske tajne službe.

Tako će iz živopisnih sećanja jedna za drugom iskrsnuti i brojne značajne ličnosti koje su obeležile sarajevsku kulturnu i političku scenu osamdesetih i beogradsku devedesetih godina dvadesetog veka, ali ne onako kako su ih zapamtile istorija i kolektivna svest naroda, već isključivo Isidora. I pored subjektivnih slika, sigurno će biti zanimljivo sresti se sa budućim političarima i umetnicima kao sa starim poznanicima.

Pišući o modnim revijama kao fenomenu savremene kulture i umetnosti, Isidora Bjelica se kroz svoje impresije istovremeno bori da modni kreatori budu afirmisani na svetskoj umetničkoj sceni, smatrajući da su to zaslužili bar koliko i renesansni slikari i vajari, čija dela danas krase modne piste.

Na sličan se način i sama autorka ponekad borila da njena dela budu priznata na srpskoj književnoj sceni. Ta borba se nastavlja i nakon fizičke smrti, jer svako književno delo nastavlja samostalan život kroz nove čitaoce i nova tumačenja.

Prisetivši se odlaska iz Španije, Isidora Bjelica piše kako je spontano izgovorila: „Adios“, premda je bila svesna da bi trebalo da kaže: „Hasta la vista!“

I zaista, izraz adios ne važi za pisce, jer i nakon poslednje napisane knjige, dolazi do susreta starih knjiga i novih čitalaca, što je samo po sebi fenomen.

Veća Jugoslovenka od komunista, veća Srpkinja od nacionalista, slobodnija od onih koji su je u ime slobode hapsili, moralnija od zvaničnih čuvara morala, liberal u očima desničara i fašistkinja u očima levičara, Isidora Bjelica jeste priča za sebe, i to priča koja kao da tek počinje da se razotkriva. To je verovatno najveće posthumno priznanje jednom stvaraocu.

Autor: Dušan Milijić