Prikaz knjige „Mali ljudi – Džoini dečaci“

Radnja knjige „Džoini dečaci“ se odvija deset godina nakon „Malih ljudi“, i prikazuje kako je plamfildski klan – predvođen starijim junacima iz izvorne priče – odrastao. Olkotova vas tera da zaista brinete o njenim dečacima i devojčicama, od kojih svako vodi svoju bitku. Den postaje žestok i grub antiheroj, Net je u iskušenju da postane svetski muzičar, a Nen postaje doktor. Džozi i Ted veoma liče na Džo i Lori; impulsivni su, zabavni i uvek traže moralnu lekciju.

Ovo je knjiga o rasno i klasno povlašćenim ljudima, ali je veoma dobro napisana. Sadrži poneke aluzije na sufražetski pokret i veoma dobre odgovore na neka pitanja malih devojčica: „Deda, da li žene moraju uvek da slušaju muškarce i kažu da su najpametniji samo zato što su jači?“

Pomoću svog alter ega Olkotova se proslavila kao autorka knjiga za decu, a u jednom poglavlju nam opisuje tamnu stranu književne slave, između ostalog, kako su je proganjala pisma obožavalaca. „Emerson i Vitijer su takve stvari bacali u kantu za otpatke; iako sam ja za književnost samo domaćica koja decu hrani moralnom kašom, pratiću njihov čuveni primer...“

Dok sam bila mlađa, njihov mali svet mi je delovao kao utopija i uvek sam mu se rado vraćala. Posle pola veka i dalje se dobro sećam pojedinih pasusa. Neki detalji su mi ostali u glavi posle sveg tog vremena.

Kada je Demi počeo da se bavi izdavaštvom, rekao je: „Spreman sam da radim bilo šta u vezi sa knjigama, makar samo da brišem prašinu sa njih.“ Taj vapaj mi je često padao na pamet kada sam bila u potrazi za poslom.

U pokušaju da pomogne bratu da na kreativan način zaprosi devojku, Džozi je rekla: „Čitala sam u jednoj priči gospođice Edžvort o čoveku koji svojoj dami ponudi tri ruže – jedan pupoljak, jednu koja je tek počela da cveta i jednu skroz procvalu ružu.“ Često sam se prisećala ovih reči kada sam birala ruže, iako sam zaboravila odakle je citat.

Ova knjiga je deo mene, i drago mi je što u njoj uživam i nakon toliko vremena i što još uvek može da me dirne. U prošlosti sam je možda cenila zbog mladalačkih romantičnih čežnji, a sada zbog posmatranja kako mladi ljudi sazrevaju.

Verujem da je Luiza znala ponešto o životu i o tome kako da ga oblikuje u priču kojoj ćete uvek moći da se vratite. Barem ja jesam.

Izvor: goodreads.com
Prevod: Đorđe Radusin