Prikaz knjige „Jedna od nas“: Priča o Andešu Brejviku i masakru u Norveškoj iz pera Osne Sejerštad

Disfunkcionalna porodica, seksualni neuspeh, groteskna narcisoidnost, tužne zablude i snovi o mučeništvu – ovo je jezivi portret jednog ubice.

Ako bi bombaš samoubica koji radi sam, ubica koji misli da ubija iz samilosti, onaj koji ubija srednjoškolce, osvetnik za sve preke poglede i izgrede ovog nemilosrdnog sveta imao karakterističan izgled, verovatno bi podsećao na Andeša Brejvika: debeljuškast, sa svinjskim očima, tankom plavom i masnom kosom i bolesnim osmejkom. Brejvik je savršeni primer za ono što je nemački pisac Hans Magnus Enzenberger jednom prilikom nazvao „radikalni gubitnik“, gnevni fanatik koji ne želi da uništi samo sebe, već i ceo svet.

Osne Sejerštad napisala je iscrpan izveštaj o ubistvima koja je ovaj čovek počinio 2011. godine. On je ubio šezdeset devet dečaka i devojčica u letnjem kampu i osmoro odraslih u bombaškom napadu u Oslu. Ovo je jeziva priča o disfunkcionalnim odnosima unutar porodice, profesionalnom neuspehu, kao i onom na seksualnom planu, priča o grotesknoj narcisoidnosti i prokletstvu njegovih apokaliptičnih zabluda.

Sejerštad, vrsni istraživački novinar, najpoznatija po svom delu „Knjižar iz Kabula“, temelji svoju novu knjigu isključivo na Brejvikovim izjavama i zapisima, kao i na policijskim izveštajima i razgovorima sa ljudima koji su na neki način bili upleteni u ovu ubilačku misiju, bilo kao žrtve ili porodice žrtava.

Brejvik je odrastao u bogataškom delu Osla. Međutim, izgleda da je njegov porodični život bio nesrećan od samog početka. Njegovi roditelji su se razveli dok je on još bio beba. Brejvikov otac, diplomata, skoro uopšte nije bio prisutan tokom njegovog odrastanja, pa i kasnije u životu. A njegova majka, koja je patila od depresije, bila je samodestruktivna žena koja je u jednom trenutku čak razmišljala da Brejvika i njegovu sestru smesti u sirotište. Prema rečima koje je zabeležio socijalni radnik, oboje su mogli „da idu dođavola“.

Brejvika je ovakva sudbina zaobišla, ali izgleda da je bio dete koje je zahtevalo mnogo pažnje, a majčino zanemarivanje je iskaljivao na slabijima od sebe, maltretirajući svoju sestru i mučeći kućne ljubimce.

Svi njegovi pokušaji da se pridruži grupi ili da se sprijatelji gotovo uvek su se završavali poniženjima. Nemogućnost socijalizacije i ostvarenja društvene prihvatljivosti nadoknadio je snovima o ličnoj grandioznosti. U jednom trenutku je uspeo da se priključi grupi crtača grafita, jer se pretvarao da je vrhunski tager (crtač grafita koji ostavlja svoj potpis) u Oslu, ali su ga ubrzo nakon toga odbacili, jer su shvatili da je samo hvalisavac.

Iz knjige saznajemo da je u detinjstvu imao jednog prijatelja – Ahmeda, sina pakistanskih imigranata. Brejvik se divio pakistanskoj deci koja su provodila vreme na ulici, i delovala kao žestoki momci – često je oponašao njihov ulični govor i način oblačenja. Norveška deca su se podsmevala tim njegovim sklonostima; a ubrzo se i Ahmed odselio.

Nakon završetka srednje škole, Brejvik se na različite načine bezuspešno pokušavao kako da dođe do lake zarade. U jednom trenutku, članstvo u masoneriji mu se učinilo kao atraktivan način da postane važna figura u tajnom društvu. Međutim, nakon što je preko jednog svog rođaka uspeo da uđe u masonsku ložu, Brejviku je to dosadilo i više nikada nije prisustvovao okupljanjima. Negde u ovo vreme, politika je ušla u njegov život i on se pridružio Partiji progresa. Glavni cilj ove partije je bio skretanje pažnje javnosti na opasnosti koje vrebaju od imigranata i islama. Brejvik se nadao da će biti jedan od kandidata za gradsko veće.

Stiče se utisak da je svoje lične strahove i bespomoćnost nesvesno projektovao, i video Norvešku kao zemlju nesposobnu da se odbrani, čak celu Evropu i hrišćansku civilizaciju suočene sa rastućom „islamizacijom“. Njegovi snovi o moći u tim trenucima postali su izuzetno agresivni. Okrenuo se oružju i stekao je neobično veliko znanje o njemu i vojnoj opremi. Međutim, niko nije obraćao previše pažnje na to, jer je Brejvik, čak i za svoju partiju, bio ekscentrik, pa od njega nikada nisu ni tražili da se kandiduje za mesto u gradskom veću.

Ni njegov ljubavni život nije bio uspešan. Naručena nevesta je stigla iz Belorusije, a poručio ju je putem mejla! Činilo se da je njegova majka bila oduševljena. Barem je njen sin uspeo da nađe devojku. Međutim, i ovaj „projekat“ mu je, takođe, propao. Neki Brejvikovi poznanici tvrdili su da je oduvek bio probirljiv po pitanju odeće, a da je čak ponekad voleo i da se šminka. Oni su ubeđeni da je bio prikriveni homoseksualac. Ove navode je uvek sa velikom žestinom negirao, pri tom se hvaleći da je bio česta mušterija u javnim kućama.

S obzirom na to da su ga moć, novac i slava zaobišli u stvarnom životu, Brejvik je pokušao da nađe utehu u virtuelnom svetu. Zaključan u svojoj sobi, on je znao da danima i noćima igra kompjutersku igricu World of Warcraft. Njegov avatar u igrici zvao se Andersnordic. U ovom virtuelnom svetu, piše Sejerštad, on je bio obučen u viteško odelo sa prišivenim dragim kamenjem na grudima i ogromnim epoletama na ramenima. Njegov junak je bio krupne građe. Ali čak i u ovom izmišljenom svetu hrabrih ratnika i kataklizmičnih ratova, Brejvik je ostao gubitnik. Vrhunski igrači sa kojima je igrao smatrali su njegove zablude smešnim i odbili su da ga prihvate kao korisnog igrača.

Oko 2006. godine, odlučio je da svoje snove konačno i ostvari. Brejvik je bio opsednut idejom da je zapadni svet u ratu sa islamom. Podstaknut internet sajtovima popust Jihad Watch Roberta Spensera, ili Stormfrontom, koji je sadržao neonacističke ideje, knjigama američkog novinara Brusa Bojera, govorima holandskog političara Gerta Vildersa i tekstovima norveškog blogera pod imenom Fjordman, Brejvik je svoje ime u internet svetu promenio u Andru Bervik.

Pod pseudonimom Bervik, napisao je dugačak manifest nazvan „2083: Evropska deklaracija nezavisnosti“, koji je bio prepun osvetoljubive retorike (sastavio ga je iz delova prikupljenih sa svojih omiljenih sajtova) i govorio o potrebi da se zapadna civilizacija spase od pretnji koje joj dolaze od islamskih država i islama.

Može zvučati čudno, ali muslimani nisu bili glavna meta Brejvikovog rata u kom je on zamišljao da je ubica koji ubija iz samilosti. Glavni neprijatelji reda vitezova templara, kojima je Brejvik umislio da pripada i u čijim je redovima čak bio pravedni viteški komandant, bili su „kulturni marksizam“, „multikulturalnost“ i „kultura elite“ koji su, prema njegovom mišljenju, radili na „islamizaciji“ Zapada.

Za Brejvika ovo nisu bile samo puke fraze i reči: on je sebi pronašao cilj, način da pokaže svoju istinsku snagu i da napokon dobije priznanje od hladnog i ravnodušnog sveta. Sada kada je imao cilj, trebalo je delovati. Viteški komandant je iznajmio udaljenu farmu u kojoj je napravio snažnu bombu. Čak je uspeo i da nabavi arsenal smrtonosnog oružja. A onda je usledio bombaški napad ispred premijerove kancelarije u Oslu, zatim i ubistva mladih ljudi u kampu na malom ostrvu udaljenom od prestonice četrdesetak kilometara.

Sve je ovo do detalja opisano u novoj uznemirujućoj Sejerštadinoj knjizi. Upečatljivo je to koliko se Brejvikov profil – društvenih i seksualnih promašaja, osećaj izolovanosti, pretvaranje nevažnih okolnosti, često uz pomoć interneta, u velike i snažne razloge – poklapa sa profilom ubicama džihadistima. Zapravo, Brejvik je policajcima koji su ga ispitivali rekao da je usitinu bio inspirisan borbenim duhom koji je pokazala Al Kaida. Međutim, on je potpuno isti tip osobe kao što su ubice iz srednje škole u Kolumbajnu u Koloradu ili bostonski bombaši – ista smrtonosna mešavina agresivne mašte i osećaja bezvrednosti.

Takve ubice više od svega žele maksimum publiciteta, slave i pažnje. Ukoliko su usamljenici, ovo je tačno. I tačno je i u situacijama kada nastupaju kao plaćene ubice za revolucionarne grupacije. Tužno je to što će političari, novinari, blogeri i milioni posmatrača, uključujući i mene, po pravilu učiniti baš ono za čim oni žude. Svetski publicitet od ovih zločinaca stvara heroje, a dešava se i da predstavnici određenih religija, političkih ideologija, a ponekad čak i čitavih civilizacija zbog pojedinaca budu na lošem glasu.

Knjiga Osne Sejerštad ovom fenomenu doprinosi i samom činjenicom što je objavljena. Autorka  o njemu piše kao o nuspojavi koja je proizvod vremena u kom se našao, svoje zemlje, kulture i porodičnih odnosa. Njena knjiga je istorija jednog psihijatrijskog slučaja, ali i uvid u norveško društvo, a veliku pažnju je posvetila i Brejvikovim žrtvama, i njemu samom.

Brejvik možda jeste, a možda i nije psihijatrijski slučaj. Sudski psihijatri u Oslu nisu mogli da se slože oko dijagnoze. Na kraju je ipak proglašeno da on nije bio u stanju smanjene uračunljivosti. Međutim, ne možemo tek tako preći preko ideja koje su ga inspirisale. Ova knjiga se velikim svojim delom bavi Brejvikovim životom i idejama koje su ga verovatno podstakle da strašni zločin počini. To da je on imao bolesnu maštu sasvim je sigurno. Međutim, mnogo toga je napisano i o onim idejama koje su tu bolesnu maštu hranile.

Autor: Ijan Buruma
Izvor: theguardian.com
Prevod: Nataša Đuričić