Prikaz knjige „Himerina krv: Roman o Dučiću“

Knjiga Slaviše Pavlovića „Himerina krv“ romansirana je biografija Jovana Dučića koja se oslanja na zvaničnu istoriografiju, a u isto vreme nagoveštava putanje života izvan onoga što može da se otkrije iz pisama, svedočenja i svih istorijskih podataka. Reč je o romanu čiji je predmet ličnost – pesnik, diplomata zavodnik, gospodin, patriota – često neshvaćen, ali uvek aktuelan Dučić. Njegove vrednosti ostaće upamćene zauvek, između ostalog i zahvaljujući ovoj knjizi.

Prema rečima autora, „Himerina krv“ iziskivala je opsežno istraživanje kojim je počeo da se bavi 2010. godine (roman je objavljen 2020. u izdanju Lagune). To se iz bogatstva građe vidi. Knjiga sadrži brojna Dučićeva pisma i sveobuhvatan osvrt na njegov životni put, od odrastanja i pritvora u Bosni i Hercegovini za vreme austrougarske okupacije, studija u Ženevi i Parizu, književnog rada i uspeha, diplomatskog službovanja, pa sve do odlaska u Ameriku gde nastavlja svoju dučićevsku misiju – odbranu Srpstva. Još važnije, vidi se pokušaj da se osvetli Dučićev lik kroz sagledavanje njegovih motiva i izbora, kao i istorijsko-društvenog konteksta u kome je pravio te izbore.

Zahvaljujući veštom pripovedačkom postupku, pred čitaocem ne iskrsava mrtvi pesnik (doduše, pesnici su besmrtni) već puna i slojevita ličnost – koja ponekad ume i da šokira, deluje arogantno, zapanji snalažljivošću studenta – mangupa u belom svetu ili visprenošću diplomate koji pregovara sa Musolinijem. Umesto skice autor nam je dao portret – Dučiča ali i hercegovačkog duha, grude zemlje „što preteć suncu dere kroz oblak“, umetnika koji se bori da stvara, vremena koje mrači i obara. Time je postignuto najbitnije: da roman ne bude statična slika jednog čoveka nego živa slikovnica čovečnosti.

Ko je bio Jovan Dučić? 

Pokušavajući da književnim postupkom odgovori na ovo pitanje, autor ponire u Dučićevu svest i tu se izvanredno snalazi, jer ne deluje kao uljez. Prožete autentičnošću, kroz roman bleskaju misli velikog pisca, stvarajući sponu sa čitaocem, a pri tome se ne zastranjuje u pokušaje da Dučića vidimo onako kako ga autor vidi, i nikako drugačije.

Na osnovu tih odblesaka misli ukazuje nam se ličnost šarmantnog erudita koji svojim protivnicima poručuje da će ih „udaviti u mastilu“, prevodi ruske pesnike i traži „aristokratsku sobu“ u Ženevi iako nema novca, voli i biva povređen jer je „u ljubavi iskren“, sprovodi maestralne diplomatske manevre, uvek u korist Srbije, zbog kojih se „oseća kao Konstantin“ i, najzad, uprkos godinama i narušenom zdravlju, nastavlja da se bori kako jedino zna – bez ustručavanja.

Ima tu i zanimljivih opisa Dučićevog prijateljstva sa Šantićem, Rakićem, Skerlićem, Jovanovićem, Tanaskovićem. I samoljublja, i pikanterija – od strasti do ludačke ljubavi, sa slobodnim i udatim ženama. Ima i rodoljublja koje je Dučića srozalo u očima pojedinih, a njega uzdiglo iz taloga razočaranja u dalekoj Americi gde poletno savetuje: „Nemoj klonuti duhom. Veruj.“

Čitalac kome Dučić nije blizak biće zaveden opisima dinamičnog života nesvakidašnjeg karaktera, dok će Dučićevi poštovaoci otkriti nove ličnosti voljenog Duke. Biće, možda, i onih čitalaca koji se kunu u faktografiju i svaki trzaj umetničke slobode dovode u pitanje, pozivajući se na pristrasnost i nečasne motive. Za njih ova knjiga nije. Jer, da ponovimo, „Himerina krv“ oživljava hroniku fikcijom i ostavlja nam da sami zaključimo ko je bio Jovan Dučić. Njen nepretenciozni karakter ogleda se i u pitkom stilu. Napisana je jezikom koji ne čini da se čitalac oseća kao da grabulja rastinje kompleksnih konstrukcija, naprotiv. Čita se u lagano, u dahu.

Napisati roman o Dučiću nije mala stvar. Pavloviću je pesnik očigledno duhovno blizak, to se da osetiti i sigurno mu je pomoglo da jednu temeljno istraženu biografiju pretvori u sjajan roman. Najteži deo zadatka, koji je autor ispunio u ovim smutnim i teškim vremenima, jeste da Dučića približi savremenom čitaocu. Zbog toga ga vredi čitati, kao što vredi čitati Dučića. I jedan i drugi su nam danas preko potrebni.

Autor: Katarina Marinković
Izvor: bonzur.rs