Prikaz knjige „Dobro došla u Ameriku“ autorke Linde Bustrem Knausgor

Delo „Dobro došla u Ameriku“ je savremeni, obrazovni roman koji govori o jedanaestogodišnjoj devojčici koja se bori sa adolescencijom. Roman se takođe bavi temom depresije i toliko je lepo napisan, da će vas naterati da osećate i da razmišljate o stvarima na nekom dubljem nivou, čak i nakon što pročitate poslednju stranicu.

Elen živi sa svojom majkom i starijim bratom. Iako borave u istom prostoru, nemaju prisan odnos i nisu uopšte bliski, jer svako od njih živi u nekom svom svetu. Njen brat se zaključao u svoju sobu, a malu nuždu vrši u flaše. Njena majka je glumica sa velikim brojem ljubavnika, za koje tvrdi da su kao članovi porodice. Ali Elen u sebi nosi neku tamu.

Elen već dugo ne priča. Ni sama ne zna zašto je to tako, ali je vrlo moguće da ne priča jer smatra da se razgovor i odrastanje ne razvijaju uporedo. Ili se možda plaši moći koju njene reči mogu da imaju. Njene reči su upravo ono što je ubilo njenog nasilnog, depresivnog oca alkoholičara, nakon što se molila Bogu za njegovu smrt. A možda se razlog krije u njenim genima. U sebi nosi tamu kakvu je imao i njen otac.

Elen shvata da više nije dete, ali da još uvek nije ni žena. Ne može da funkcioniše bez svoje majke, ali istovremeno odbija da prihvati sve ono što njena majka jeste. Ali ova pomešana osećanja su nastala iz borbe koju Elen ima sama sa sobom, na putu da postane žena. Plaši se promena na svom telu, plaši se svoje pasivnosti i manjka želje i volje, boreći se da definiše svoju ličnost, jer još uvek pokušava da shvati ko je zapravo ona.

Elen zna da je odrasla sa ocem koji je fizički maltretirao njenu majku i zna da je nasilje ono čega se najviše plaši. Takođe shvata da će se nasilje i muška dominacija možda nastaviti i u budućnosti od strane njenog brata. On postaje muškarac, a Elen uviđa da je zbog svoje osećajnosti i nesigurnosti ona slaba karika, žrtva njegove agresije, žrtva patrijarhalne sredine. Ali Elen ne želi da bude slaba.

Za Elen, moć i snaga su najbitniji. Njeno ćutanje je njena snaga, vid njenog revolta i kontrole. Dok čitate roman, možete da osetite skrivenu snagu nasilja i očajničko nametanje volje. Elen svakodnevno vodi bitku sa ljudima koje upoznaje, bitku u kojoj će se videti ko je jači: „Uvek se postavlja isto pitanje kada pričamo o ljudima. Čija volja je jača?“

Nasleđe, nasledstvo, geni. Ne možemo da pobegnemo sami od sebe. Linda Bustrem Knausgor se pomalo oslanja na svoju književnu baštinu, dok spretno koristi stil pisanja sličan onom Augusta Strindberga, sa elementima Ničeove filozofije o potrebi da budemo jači. U ovom romanu možemo da primetimo veliku sličnost sa Strindbergovom dramom „Den starkare“ iz 1888/9. godine, u kojoj lik glumice prestaje da priča usled borbe sa samom sobom. Ova savremena priča nam daje uvid u neke delove savremenog društva i pokazuje da ponekad u porodicama ne postoje zajedništvo i bliskost. Sve ovo je na fantastičan način objašnjeno na manje od sto strana, kroz perspektivu zbunjene, ali elokventne devojčice, zbog čega će ova knjiga na vas ostaviti jak utisak.

Elenino rešenje jeste da se udalji od svih, ali, korak po korak, vidimo kako se polako otvara, kako manično čisti sobu, što opisuje novi početak, kako pali prvu cigaretu i kako liči na svoju majku dok puši na terasi. Sa dozom nostalgije razmišlja o svom detinjstvu, a na kraju dobijamo utisak da Elen ipak počinje da se miri sa činjenicom da postaje žena i da, postepeno, prestaje da se protivi svemu. Ne može više da beži, jer krv nije voda.

Ime „Elen“ znači „svetlost“. Možda na kraju i mogu da budu porodica koja „isijava svetlošću“.


Autor: Džoana Flauer
Izvor: swedishbookreview.com
Prevod: Lidija Janjić