Prikaz knjige „Deca vremena“ Adrijana Čajkovskog

Reč je o velikoj, epskoj svemirskoj operi, koja je samostalan roman (ali svakako vredan nastavka), prepun ljudi sa manama, vanzemaljaca sa manama, nesrazmernim odnosom tehnologija, međugeneracijskim sukobima, herojskim delima i još herojskijim mislima. Nije baš „tvrda“ naučna fantastika, ali je dovoljno uverljiva da dospe na listu vaših omiljenih knjiga.

Počinje odlaskom kolonijalnog broda sa uništene Zemlje, na kome se nalaze jedini preživeli pripadnici ljudske rase. Pre mnogo vekova, stara zemaljska imperija uništila je svoju civilizaciju nizom kataklizmičnih ratova. Pre toga je poslala sonde do zvezda i počela da stvara svetove na kojima bi ljudi mogli živeti. Sada je jedan brod otkrio takav svet... samo što ga i dalje štiti veštačka inteligencija ‒ kiborg naučnica ‒ koja je upravo i započela proces „ozemljavanja“. Doktorka Ivana Kern ne želi da iko petlja nešto sa njenim dragocenim majmunima kojima je naselila planetu i inficirala im mozak nanovirusom kako bi ubrzala njihovu evoluciju. Koristeći zaštitni satelit iznad Zemlje, ona tera brod sa preživelima i podstiče ih potraže drugi svet, iako potpuno opravdano sumnja u uspeh te operacije.

Problem sa velikim eksperimentom naučnice Kern leži u tome što majmuni koje je poslala na tu planetu nisu preživeli, ali ona to ne zna. Zato su pauci, mravi i drugi insekti tu, i inficirani su nanovirusom.

„Deca vremena“ su roman koji je ispričan iz različitih perspektiva: jedna su ljudi na Gilgamešu, brodu koji putuje od Zemlje do sveta Kernove, a drugi su unapređeni pauci koji su nekada bili na Zemlji. Da budem iskren, pauci su bili mnogo zanimljiviji – teško je stvoriti pravu vanzemaljsku rasu sa kojom se možemo povezati, ali ovi evolutivno napredni zglavkari, koji imaju emocije (ali ne ljudske), koji su znatiželjni i sposobni za nasilje (ali bez ljudskih nagon)a, jesu glavni likovi ovog romana, oni su „deca vremena“. Prateći nekoliko generacija, od lovaca do mistika koji su izgradili gradove i naučili da komuniciraju sa uzvišenim nebeskim „glasnikom“, čitalac počinje da saoseća sa njima kada konačno saznaju groznu istinu – da ih je neko stvorio, da njihovi tvorci sada dolaze da ih unište i da celokupna civilizacija mora da se bori za preživljavanje protiv tehnološki superiornijih bogova neba.

Ljudi nisu potpuni negativci – oni samo pokušavaju da održe u životu poslednje pripadnike svoje vrste i kako su mogli znati da je planeta na kojoj žele da se nasele prepuna ogromnih paukova? Sve ovo nas dovodi do tragedije kosmičkih razmera među vrstama, finalna borba ljudi i paukova ima epsku završnicu koja čitaoce neće razočarati.

Ovo je sjajan naučnofantastični roman. Ako volite Vernora Vindža, sigurno ćete uživati.

Izvor: inverarity.livejournal.com
Prevod: Dragan Matković