Prikaz knjige „Blistavo i strašno“

Memoarski roman „Blistavo i strašno“ prvi put je objavljen 2001. godine, iako ga je Bekim Fehmiu napisao šesnaest godina pre toga – tek kad su se „složile sve kockice“ (Vreme, br. 539). Iza sebe je, osim uloga koje su ga učinile veličanstvenim, ostavio rezultate životnog nastojanja da Srbima pokaže Albance kakve ne poznaju, ne bi li svima bilo bolje.

Knjiga „Blistavo i strašno“ je jedan od takvih njegovih pokušaja.

„Majka me je rodila u košuljici, u ponedeljak 1. juna 1936. u 6.30 po podne, u Sarajevu, u Ulici Nova mahala br. 6“, glasi prva rečenica odeljka o 1936. godini kojom počinje priča Bekima Fehmijua.

Nakon tri godine porodica se iz Skadra, iz Albanije, seli u Prizren, na Kosovo. „Presrećna baka reče: Hvala Bogu, najzad, posle deset godina idemo svojoj kući! Grleći se, suznih očiju, jedan drugome upućujemo najlepše želje. Hanka Leče i njena deca stoje kao buket i čekaju da se poslednji pozdrave. Stoje ispred kapije, plaču, mašu belim maramicama… Sada se čuje samo brujanje motora i dobovanje krupnih kišnih kapi po karoseriji. Svi ćutimo, utonuli u svoje misli. Osećam prazninu, zebnju prema onome čemu idem u susret.“

Opisujući porodicu, o ocu Ibrahimu kaže i da je „tata završio učiteljsku školu u Skoplju. Preziva se Imer Halili, ali je u toku školovanja dobio nadimak Fehmiu što na arapskom znači odličan. Tako je kasnije svoj nadimak uzeo za prezime“. Sebe predstavlja kad po porodičnom stablu na njega dođe red. „Ja Bekim (blagoslov) poslednji sam od muške dece. Imam veliku i gotovo uvek ošišanu glavu… Mene svi vole i uvek se raduju kad me vide; daju mi novac da kupim sladoled ili salep (slatki napitak), na primer advokat sa Papaz-čaršije ili moj ujak Mazlum.“

Prvi glumački uspeh doživeo je 1942. godine u Prizrenu, u momentu kad su se svi u sobi bavili nekim svojim poslom. „Ja zadovoljno duvam u pištaljku, koja ispušta piskav zvuk. Mazlum me opominje da prestanem. Pošto ne hajem nego još više pištim, on me malo udari i odgurnu. Ja, uvređen, padam u nesvest. Zatvaram oči a u sebi mislim: Sad ću da ti pokažem! Prošlo je nekoliko trenutaka dok me Besa (najstarija sestra – p.a.) nije primetila. Doziva me, a ja uopšte ne reagujem. Pita Mazluma šta se to dogodilo. On odgovori: Ništa, samo sam ga malo odgurnuo. Prilazi i Hili (baka – p. a.). Dižu me i postavljaju na minderluk. Hili na sav glas grdi Mazluma. Ja u sebi likujem. Tata naređuje da donesu malo vate i šibicu. Čujem kako je pali. Dim od nagorele vate, dok me tata lupa po obrazima, ulazi u nozdrve i ja se zagrcnem. Otvaram oči, koje su zasuzile. Gledam nada mnom njihova zabrinuta lica. Postepeno dolazim k svesti. Svi su presrećni. Maze me, ljube i grle. Ujka Mazlum, koji sedi malo dalje kao krivac, gleda me popreko. Samo je on znao da se pretvaram.“

Jedne noći 1944. godine, dok su svi spavali, u kuću su upali Nemci. Tražili su uzalud nešto po kući. Tatu i ujka Mazluma su prislonili licem prema zidu, i hteli da ih streljaju zato što se tata i pored opomena neprestano okretao. Na kraju su otišli uz „aufiderzen“ i osmeh oficira. „Ja trčim ispred njega, podižem ruku u znak pozdrava i kažem: Hajl Hitler. Kad je oficir izašao iz sobe, odjednom, pred očima mi se pojavi puno zvezdica. Mahinalno sam se okrenuo u pravcu iz koga je došao šamar i video Diju, još uvek sa Ljuljetom (najmlađa sestra – p. a.) u naručju, kako me strogo gleda. Pa ja sam to rekao da bih umilostivio Nemca da puste tatu – izgovorio sam i briznuo u plač.“

Kaputi i čizme

Oslobođenje nije donelo spokoj. U Bekimovu učionicu, za vreme časa aritmetike koji je držao Ibrahim, ušao je čovek u dugačkom braon kožnom kaputu i crnim čizmama. Nešto su razgovarali i Ibrahim je pustio đake kući. „Reci Diji da je tatu odveo ‘tamo’ Hasan Vokši. Jesi li zapamtio? – šapnu mi na uvo. Odgovorih potvrdno. Nisam odmah potrčao kući. Sakrio sam se iza bagrema, u školskom dvorištu. Čekam. Nije prošlo mnogo, kad – evo ih. Čovek u kožnom kaputu ne izgleda više onako skrušen kao u razredu, već, nekako, kao da se pravi važan. Tata nije zakopčao kaput. Šešir izgleda da mu stoji malo nakrivo, a noge još više zabacuje u stranu. Iako nema ni daška vetra, oko njega osećam oluju… Pošto su zašli za katoličku crkvu na Papaz-čaršiji, potrčah kući. Diju sam sreo usred dvorišta. Kad sam joj rekao da je tatu odveo tamo Hasan Vokši, prebledela je. Kao vetar, utrčala je u kuću, obukla mantil i otišla. Pitam Besu gde su odveli tatu i šta je to tamo, a ona mi odgovori: Idi kod Bajram–tade i kupi lopticu od kokica i lilihip.“

A potom, takođe tokom tih prvih posleratnih godina: „Sedmorke, petorke, trojke u plavim šinjelima sa zelenim trakama oko levog rukava postale su redovni posleponoćni gosti, posetioci naše kuće.“ Jedne noći Bekim čuje da Dija kaže mužu: „Sutra, odnosno danas, ideš ti ili ću ja kod Fadila (Hodža, komandant partizanske vojske Kosova) ili Džavida (Nimani, visoki komunistički funkcioner)… bilo koga… Ovako se dalje ne može! Prestravljuju mi decu… Ako smo nešto krivi, neka nas izvedu na Šadrvan i streljaju, ovako skupa… Ako nismo, neka nas već jednom ostave na miru. Zašto ne dođu usred belog dana, kao što Bog zapoveda, nego noću, kao vampiri?“

Šiptarsko kopile

Gluvareći u potrazi za društvom po letnjoj vrućini, ugledao je grupu od petnaestak dečaka i mladića. „Tek kad sam prepoznao jednog vršnjaka koji često prolazi pored naše kuće, shvatio sam da su Srbi. Najstariji među njima obrati se mom vršnjaku i nešto mu reče. Ovaj, pak, sav namrgođen, odrečno zavrte glavom. Mladić njemu udari čvrgu i, kao slučajno, u okretu, opali mi šamar. Ja se okrenuh, kad, ono, stiže šamar iz drugog pravca. Udarci stižu sa svih strana. Po glavi, po licu, po leđima. Najstariji mladić načas zastade i nešto predloži. Odjednom se njih petorica baciše na mene. Uhvatiše me za ruke i noge i povukoše prema ivici puta. Opirem se svom snagom. Bacite to šiptarsko kopile u Bistricu – viknu neko iz gomile. Do tog trenutka nisam pustio ni glasa, ali sada, viseći nad ogromnim kamenjem i brzom rekom na visini od petnaest metara, prodrah se iz sve snage, i više od toga. Koprcam se nogama po vazduhu, tražeći oslonac. Sada ćemo da ti priredimo takvo kupanje da ti više nikad neće biti potrebno – rekoše mi mladići, držeći me za članke i zamahujući mojim telom nad ambisom. Osećam kako mi jeza kreće uz kičmu sve do temena. Mladići još nekoliko puta zaljuljaše moje telo nad Bistricom, izvukoše me i tresnuše o prašnjavi drum. Svaki od njih me još po jednom šutnuo nogom, ne birajući mesto, i odoše. Samo me moj vršnjak nije nijednom udario.“

Iz istog perioda: „Tata je u Prištini. Gani Demiri i nekoliko radnika silom su ušli u našu kuću i popeli se na sprat. Razbijaju poslužavnike i kristalne čaše o pod. Krampovima ruše veliki svetloplavi zid. Dija, Hili, svi vičemo. Preklinjanje, vrištanje i kuknjava nisu pomogli da nas ne izbace iz našeg gnezda.“ Šaip-pašina kuća u kojoj je živela porodica Fehmiu je, bez objašnjenja, pretvorena u GRANAP – Gradsko nabavno preduzeće.

Separacija

Ubrzo pošto se nakon tri godine vratio kući, Ibrahim Fehmiu je umro. Diji ne dozvoljavaju da ga sahrani sa albanskom zastavom. „Dala sam mu besu da ću biti uz njega u dobru i zlu, u žalosti i radosti, da ću ga pratiti celog života. Besu sam mu dala da ću mu školovati decu i da ću ga sahraniti sa albanskom zastavom. Za ovo prvo ne znam da li će me Bog poživeti, ali za zastavu ja odgovaram!“ Sokolj Dobroši, advokat, jedan od prijatelja koji su im dolazili nakon sahrane, ispričao je kako je Ibrahim reagovao na zahtev Torenca Točija, predstavnika albanske vlade, da se organizuje mobilizacija dvadeset pet hiljada mladića za Istočni front, i tako izvrši zadatak koji je dobijen od Musolinija. „Slušaj me dobro, Torenc Toči, a i vi ljudi! Zar vam do sada nije bilo dosta što su stotinama godina, stotine hiljada albanskih mladića ostavljale svoje kosti u bestragijama, u raznoraznim osvajačko–pljačkaškim ratovima Osmanlijske imperije? Zar vam nije dosta što su albanski mladići krvarili i gubili živote za Karađorđevićevu Kraljevinu Jugoslaviju i koji su hiljadama zarobljeni i nalaze se po logorima u Italiji i Nemačkoj?… Gospodo, treba da znate da albanski mladići nisu stoka, stočne glave, već ljudi koji će nastaviti seme našeg naroda u budućnosti! Ja vas pozivam i molim da umesto što im dajete oružje u ruke da odu i da se nikad ne vrate, dajte te momke u škole, da uče da se naoružavaju znanjem, jer znanjem se brani otadžbina, znanjem se razvija i napreduje čovek i svet!… Tako je na desetine hiljada mladića spaseno od sigurne smrti.“

Na početku pedesetih godina učenike su „razdvajali na nacionalnoj osnovi još od prvog razreda gimnazije. Srpski učenici su ulazili u zgradu na jedan ulaz, a Albanci na drugi. Mi smo imali učionice na prvom spratu, a Srbi na drugom. Kasnije su nas uvodili po razredima, na isti ulaz, ali uvek razdvojene. U toku velikih odmora u školskom dvorištu nije bilo druženja. Svako se držao svoga tora“. Iz tog vremena je i prva zvanična uloga: u jednočinki igrao je seljaka, starca koji ne izgovara nijednu reč. „Sedim ja tako na podijumu, ispred svih, ukrštenih nogu, s belim kečetom na glavi, dolamicom preko ramena, velikim sedim zalepljenim brkovima koji mi golicaju nozdrve, zavijam duvan u cigaretu i slušam. Kad sam već nekako uspeo da je zavijem, stavim cigaretu u usta, izvadim iz kesice trud, kamen i kremenom krešem. Pripalim je, uvlačim dim i, sa zadovoljstvom i ponosito, ispuštam ga iz nozdrva. U prvom redu ispred mene, poređali su se profesori sa direktorom škole u sredini. Ispuštajući polagano dim, gledam direktora pravo u oči, a u sebi kažem: ‘Ajde, sada, zabrani mi da pušim!’“

Tih godina „u letnjem bioskopu, iza Bate, gledao sam film Ludost srca. Toliko me je uzbudio da sam dobio snažnu želju da budem glumac. Gledao sam i pozorišnu predstavu Oblasnog narodnog pozorišta iz Prištine Halit Gaši autora Džemila Dode. Škola je organizovala posetu. Predstava mi se mnogo dopala. Ne znam kako se u kući našao Filmski svet, časopis sa zelenim koricama i crnim slovima. Mislim da ga je Besa kupila. Bio je pun slika glumaca koje sam već gledao. Tu je Irena Kolesar, zbog koje sam toliko plakao kad gine u filmu Slavica, Marjan Lovrić i Ljubiša Jovanović.“

Glumac

U septembru 1955. godine, u Prištini, u Narodnom oblasnom pozorištu, polaže audiciju. Abdurahman Šalja traži od njega da pokaže situaciju u kojoj se vraća kući iz Drugog svetskog rata i zatiče mrtvu majku. „Zamišljam: Trčim sav srećan u novoj američkoj uniformi (slike sa filma). Ulazim u dvorište. Već mi se rađa prva sumnja zbog zapuštenog dvorišta. Naglo otvaram staklena vrata salona u prizemlju. Veliki salon je pun prašine i paučine. U poluosvetljenoj prostoriji, gde se nekada pevalo, a majka svirala na klaviru, jedini snop svetla dolazi sa prozora, na prevoju stepeništa. Iznenađen takvom slikom, skidam ranac sa leđa i bacam ga na prašnjavi beli klavir. Pun crne slutnje, potrčim stepenicama, preskačući po tri-četiri odjednom. Na gornjem spratu otvaram vrata sobe moje sestre. Nema nikoga. Otvaram vrata očeve radne sobe. Mračno je. Gori samo jedna sveća, koja pravi sablasne senke. Pogled mi pada na krevet. Na krevetu se nalazi telo pokriveno belim platnom. Lagano uz maksimalnu emocionalnu napetost, prilazim krevetu i polako otkrivam lice. To je moja majka, koja je presvisla od čežnje za mnom. Klečim pored kreveta. Rukom je milujem po licu i sklapam njene poluotvorene oči. U glavi, arhitektura kuće mi je postala kristalno jasna, a moja kretanja i emocije su dolazili sami od sebe u praznoj sali sa crnim klavirom… Hvala vam. Odmorite se malo – reče direktor Jasnić.“ Čestitajući mu na prijemu u Narodno pozorište, rekao mu je: „Nama trebaju mladi glumci Šiptari. Kada ćete moći da stupite na dužnost? Odgovor je glasio ‘Čim maturiram’. I to je obavio.“

Poslednja uspomena koju nam je Bekim Fehmiu preneo svojim memoarskim romanom „Blistavo i strašno“ je o pesmici: „Zora sviće, pčela leti/ S cveta na cvet lebdeći…“ Setio je se gledajući na Prizren, odozgo sa Kaljajije. „Potpuno je neverovatno da me je moja nepismena Dija, od prvog školskog dana, budila i ispraćala u školu pesmom o pčeli na muziku krune Devete simfonije Ludviga van Betovena, Himnom radosti.“

Bekim Fehmiu je ispraćen uz zvuke „Himne radosti“. Tako je ispunjena njegova poslednja želja.

Autor: Sonja Ćirić
Izvor: Vreme