Prikaz knjige „Alef“ Paola Koelja

U ovom romanu Paolo Koeljo vodi čitaoce u avanturu koja se prostire na 9288 kilometara dugoj trans-sibirskoj železnici od Moskve do Vladivostoka i paralelno mistično putovanje koje transportuje naratora kroz prostor i vreme. U svom najličnijem romanu do sada, Koeljo predstavlja sebe kao hodočasnika koji pokušava da povrati svoju duhovnu vatru, poput Santijaga, omiljenog glavnog lika iz „Alhemičara“, njegovog najprodavanijeg naslova.

Knjige Paola Koelja prodate su u preko 130 miliona primeraka i prevedene na 72 jezika. Pored „Alhemičara“, njegovi internacionalni besteleri su i „Jedanaest minuta,“ „Dnevnik jednog čarobnjaka“ i brojne druge knjige čiji se likovi bore sa naizgled jednostavnim duhovnim temama: svetlo i tama, dobro i zlo, iskušenje i iskupljenje. Ali ovo je prvi put da Koeljo sebe postavi kao lika tako duboko u sred te borbe.

U „Alefu“, Koeljo piše u prvom licu, kao lik i čovek koji se bori sa sopstvenom duhovnom stagnacijom. Ima 59 godina, uspešan je ali nezadovoljan pisac, čovek koji je proputovao celim svetom i priznat je zbog svojih dela. Ipak, ne može da se otrgne od osećanja da je izgubljenosti i dubokog nezadovoljstva. Kroz vođstvo njegovog mentora „J.“, Koeljo dolazi do zaključka da mora „promeniti sve i krenuti napred,“ ali nije siguran šta to znači sve dok ne pročita članak o kineskom bambusu.

Koelja inspiriše činjenica da bambus pet godina postoji samo kao mali zeleni izdanak, dok njegov koren raste pod zemljom, nevidljiv golim okom. Onda, nakon pet godina prividne neaktivnosti, raste i dostiže visinu od 25 metara. Uzimajući kao savet ono što je napisao u prethodnim knjigama, Koeljo počinje da „veruje i prati znakove i živi ličnu legendu“, čin koji ga vodi od prostog potpisivanja knjiga u Londonu, do neverovatne turneje u šest zemalja za pet nedelja.

Ispunjen euforijom što je ponovo u pokretu, kreće na putovanje po Rusiji kako bi se sreo sa svojim čitaocima i ispunio životni san, vožnja celom dužinom trans-sibirske železnice. Dolazi u Moskvu kako bi krenuo sa putovanjem i pronalazi više nego što je očekivao u mladoj violinistkinji po imenu Hilal, koja se pojavljuje u njegovom hotelu i obznanjuje da je tu da ga prati tokom njegovog puta.

Pošto Hilal neće da prihvati ne kao odgovor, Koeljo joj dopušta da ide sa njim i zajedno kreću na putovanje mnogo većeg značaja. Deleći dubokoumne trenutke izgubljene u „Alefu“, Koeljo počinje da shvata kako Hilal može da otključa tajne paralelnog duhovnog univerzuma u kom ju je on izdao petsto godina ranije. U jeziku tehničke matematike, Alef predstavlja „broj koji sadrži sve brojeve,“ ali u ovoj priči, znači mistično putovanje gde dvoje ljudi doživljava duhovno oslobođanje koje ima dubok uticaj na njihov sadašnji život.

Ponekad tokom priče, Koeljova tendencija opisivanja duhovnih koncepata jednostavnim terminima graniči se sa klišeom. „Život bez svrhe je život bez efekta“, ponavlja, zajedno sa jezgrovitim izrekama poput: „Život je voz, a ne stanica.“ Ove izreke su vrlo dubokoumne, međutim, narator putuje u prošlost i vraća se u sadašnjost sa iskustvom koje im daje potpuno novo značenje.

Tenzija u „Alefu“ raste kako se voz bliži destinaciji u Vladivostoku, poslednjoj stanici trans-sibirske železnice. Narator Koeljo i Hilal su upleteni u duhovnu mrežu iz koje moraju pobeći ako nameravaju da nastave sa zasebnim životima. Kroz njihove delikatne razgovore, čitaoci će shvatiti međusobnu povezanost ljudi kroz vreme i naći će inspiraciju za ljubav i opraštanje.

Poput brojnih drugih Koeljovih romana, priča u „Alefu“ će privući one koji život vide kao putovanje. Poput Santijaga koji je u „Alhemičaru“ ostvario ispunjenje lične legende, ovde vidimo Koelja kako ubacuje sebe u tkanje romana koje prati njegov lični duhovni rast i obnavljanje. U pitanju je priča o samom Koelju, njegovim likovima i svakom od nas ko je pročita.
 
Izvor:  thoughtco.com