Prikaz jubilarnog izdanja romana „Tiho teče Misisipi“: Nošeni strujom svesti, jezika i života

Ne samo (ali nama nekako najočiglednije) na ovim prostorima, predstavljanje mladih autora, posebno ako se „dohvate“ kolektivnom sećanju teških tema, uobliče ih nekonvencionalno, pa se brzo (ustaljeno poređenje dosta slikovito kaže meteorski) istaknu, osvoje važne nagrade, čitalački, ali i medijski teren, obavezno prate različite kontroverze. U slučaju Vladimira Tabaševića, nabrojano se naročito poklopilo sa činjenicom da je kontinuitet daljeg objavljivanja praćen suprotstavljanjem gledišta javnosti podigao pravu buru (na koju se, uostalom, sam pisac dovoljno precizno osvrće uvodnom rečju dodatom ovom izdanju). Ništa od toga, svejedno, nije poremetilo tok „Misisipija“: jednako miran, siguran i, da, samo na nivou naslovne fraze – tih.

Obnovljeno izdanje povodom deset godina od izlaska romana „Tiho teče Misisipi“ otvara autorov osvrt na sve književne, ali i izvanumetničke faktore koji su, od tada pa do danas, pratili njegov romaneskni prvenac. Sledi predgovor reditelja Ivice Buljana, koji je zajedno sa Tabaševićem 2021. adaptirao tekst u pozorišnu predstavu, što samo po sebi predstavlja dosta komplikovan i zahtevan podvig. Naime, tok svesti i života, tehnika i poetika, zanatsko i lirsko, neraskidivo su prepleteni u ovom kratkom, ali značenjima, emocijama i jezičkim bravurama prepunjenom romanu. Najpre se nameće, a do kraja samo dodatno učvršćuje, utisak o izvanredno primenjenoj tehnici toka svesti, koji i bukvalno nosi čitaoca bujicom bez hronološkog ili kvalitativnog poretka, onako kako iste te misli naviru svom „vlasniku“, ili bilo kome od nas. U tom naoko stihijskom, spontanom preticanju, nadovezivanju slika, stihova, uspomena, opažaja, postoji precizan poredak: svesno sučeljavanje apsurdnog i preteško logičnog, trivijalnog i bolnog, procesuiranja i bežanja od izoštrenih uvida.

Misisipi (nekoliko godina kasnije, zahvaljujući istoimenoj pesmi sjajnog benda KOIKOI postaje pravi mitski pojam naše savremene umetnosti), uopšte reka, nije samo lajtmotiv već prirodna, što kroz snove i podsvest, što životnim okolnostima prisutna i tražena sredina za glavnog junaka. U njoj se, od uvodnog poglavlja koje savršeno dočarava razmetljivo predpubertetsko lenjo popodne na obali i posebno, još više, u glavi dečaka, teži za gubljenjem i istinskim ispoljavanjem, slobodom i afirmacijom sopstva kroz talase. Voda je direktno povezana sa našom fizičkom i duhovnom suštinom, ona jeste telesna činjenica i daleka, idealizovana vizija.



Jezik, neizbežan faktor osobenosti Tabaševićevog izraza, tačnije, način na koji ga koristi, predstavlja značajnu i posle čitave decenije od prvog čitanja verovatno najupečatljiviju karateristiku. Najpre je tu ona beskonačna, prustovski neprekinuta, ali bez smisaonog diskontinuiteta, protežući se na čitava poglavlja čak, kao Misisipi duga rečenica. Zatim, najrazličitiji oblici pakovanja zbrkanih misli, u srcu i glavi njima preplavljenim do granice neizdržljivog, te zaista ozbiljnih, detetu naročito traumatičnih tema iza banalnih popularnih stihova, žargonskih izraza, izreka, kliše asocijacija, što ih – suprotno očekivanom – još više problematizuje. Ovde jezik služi, ne da razotkrije, već zakomplikuje, od svih sem veštog psihoanalitičara i (naravno) književnog tragaoca sakrije opsedajuće probleme, nezarasle rane. „Misisipi“ je bujica misli, senzacija i, mada na dubinskom planu, nikad poplavljenih, bolnih inicijacijskih iskustava.

Radnja, ako bi je trebalo uprostiti, izgleda ovako: Deni stasava trudeći se da iz rasula presudnih doživljaja otpliva ka svetloj ili bilo kakvoj tački na horizontu. Dečaka i njegove roditelje, Romana i Dinu, povlači vir postepenog raspadanja čitavog društvenog poretka, pri čemu na mikroplanu strada i njihova porodica. Nije ona nikada bila idilična ni filmski skladna, baš suprotno, ali kada letovanja i svakodnevne pokušaje da se taj nesavršeni, pa ipak život, održi, sruše dolazeće okolnosti – Deni ostaje bez ikakvog uporišta, sem u sopstvenom jeziku misli, snova, nesputane igre sećanja i asocijacija. Gubitak oca i domovine, majčin čudni drugi brak, „novi“ jezik, škola i himna (fenomenalno, kroz nevinu pogrešku u interpretaciji stihova, uhvaćen osećaj mnogih od nas milenijalaca, učenih da „Hej, Sloveni“ preko noći zamenimo do propasti dosadnom!), za Denija kao pojedinca, ali i na opštem planu, daleko šire, pogubnije i (nažalost) aktuelnije nameće potrebu za pribegavanjem rečniku prenesenih značenja, slika, konstrukcija koje će makar banalizovati konačno pogubno dejstvo. Lažni mitovi, prevare, mimikrija, kroz likove poput učiteljice ili zamenske figure oca – gospodina Ludića, prate oni pozitivniji, međutim, nipošto održiviji ili dostupniji, poput Peđe i Darije, oličenih (posle vode najuticajnijim) motivom sunca. Kroz životne prilike koje ga naizgled naprečac, a zapravo odavno nadolazeći hvataju u svoju struju, Deni se trudi da pliva, izdigne se, skoči u novu, bolju, istinsku budućnost, gde će svi ti gubici, nedostajanja, izmicanje tla pod nogama, napokon dobiti neki razlog i smisao.
 

Svaki put kada dođe do iznenadnog mešanja narečja, dijalekata, što bi manje pažljivom posmatraču moglo delovati kao štamparska greška, dočarava se novi stepen konfuzne, obuhvatne prirode koju nasleđujemo odrastajući u zajednici čije naglo rasparčavanje ostavlja zbunjenost, identitetsku krizu. Tabaševićeva generacija pokrenula je novi talas stvaralačkih preispitivanja postjugoslovenskog nasleđa i iskustva iz drugačijeg stilskog i ideološkog ugla. To podrazumeva promenu pristupa „herojskom“, u ovom slučaju dobro demonstriranu epizodom Romanove pogibije u uslovima nastajanja jedne po zajednicu manipulativne junačke priče, a za pojedinačni „banalni“, pa ipak opstanku nužan cilj (honorar kaskadera) – i to na Denijev rođendan. Iz folklorne tradicije preuzet i drugačije iskorišćen, izdvaja se još jedan, vezivni motiv konja, uvek povezan sa smrću oca i, njome obeležen, tragično uklopiv uz kasnije teme pokreta/bekstva i rata.

U svetu iz kog su prerano istrgnute sve iluzije, mora ostati makar jedan Misisipi da nanosi i spira naše tuge, strahove, ali i želje, snove, očekivanja. Vladimir Tabašević je tu potrebu izrazio na nepatetičan, jezički domišljat i svež, jedinstven način.

Autor: Isidora Đolović