Prikaz čuvenog klasika „Slika Dorijana Greja“ Oskara Vajlda

Vajldova genijalna, prikriveno moralistička priča o mladosti, lepoti i pokvarenosti, po objavljivanju dočekana je sa žestokim negodovanjem. Kritike su bile stravične, prodaja je loše išla i tek je mnogo godina nakon smrti Oskara Vajlda, ovo izvanredno delo fikcije dobilo status klasika.
 
I njegov nastanak bio je problematičan. Prvobitno je naručen u leto 1898. godine. Američki urednik časopisa Lipinkot mantli magazina (Lippincott’s Monthly Magazine) od Vajlda je prvo dobio bajku „Ribar i njegova duša“ („The Fisherman and his Soul“), ali tekst je odbijen. Konačno, u aprilu 1890. godine Vajld predaje rukopis za roman „Slika Dorijana Greja“, nakon čega mu urednik Lipinkota odgovara da u „trenutnom obliku postoji mnogo toga što bi jedna nevina žena smatrala izuzetno neprikladnim“.
 
U poređenju sa nekoliko narednih recenzija, ovo je bila prilično blaga formulacija. Sâm Vajld dosledno je branio svoju autorsku viziju. Uporno je tvrdio da je faustovska ideja u osnovi romana o Dorijanu Greju, „ideja o mladom čoveku koji prodaje svoju dušu u zamenu za večnu mladost, odavno prisutna u istoriji književnosti“. Ali kada je ovom arhetpskom zapletu dao upečatljiv savremeni zaplet, sa snažnim homoerotskim podtekstom, izazvao je salve neprijateljskih reakcija.
 
Čitan danas, međutim, roman „Slika Dorijana Greja“ predstavlja savršeno zabavnu parabolu o estetskom idealu (umetnost radi umetnosti), i nagoveštaj genijalnosti ispoljenoj u dramama kao što je „Važno je zvati se Ernest“ ili „Lady Windermere’s Fan“. Ono što se začelo kao neobična, dekadentna pripovetka, danas deluje kao privlačan i tek neznatno banalan eksperiment u kasno-gotičkom stilu, a ne skaredna fikcija kako su je videli zgroženi kritičari tog vremena.
 
Dorijan Grej je neverovatno lep mladić koji pozira za portret popularnom slikaru iz visokog društva, Bazilu Holvardu. Umetnik, momentalno očaran svojim modelom, upoznaje „mladog Adonisa“ sa lordom Henrijem Votonom. Mladić ubrzo pada pod zavodljivi uticaj svog vršnjaka i njegove zarazne posvećenosti ekstremnom hedonizmu karakterističnom za kraj XIX veka, što je u određenoj meri preuzeto iz Vajldovog ličnog iskustva.
 
Među uticajima koji su oblikovali ovu knjigu, smatram da je Dizraeli jedan od najznačajnijih. Vajld skida kapu ne samo Dizraelijevoj „Sibil“ („Sybil“), već i njegovom prvom romanu „Vivijen Grej“ („Vivian Gray“). Među svojim savremenicima, Vajld inspiraciju pronalazi u Robertu Luisu Stivensonu i romanu „Neobičan slučaj doktora Džekila i gospodina Hajda“. Pojam alter ega predstavlja naročito fascinantan koncept za književnike kasne viktorijanske ere.
 
Pod lošim uticajem lorda Henrija – „jedini način da se izboriš sa iskušenjem jeste da mu se prepustiš“, što je samo jedna od mnogih vajldovskih mudrosti rasutih po čitavom tekstu – Dorijan Grej se utapa u dekadentno i zlokobno društvo, robujući drogama i razvratu. Fatalna ljubavna afera sa glumicom Sibil Vejn opominje ga na tajnu o njegovoj večnoj mladosti: on će ostati nepromenjen, dok će njegov portret odražavati gnusobu i pokvarenost njegove duše.
 
Vremenom, očajan, mladić za svoju sudbinu počinje da krivi umetnika, slikara Holvarda i ubija ga. Ali, Dorijan Grej nikada neće „pronaći mir“.  I konačno, na vrhuncu ludila, poteže nož na sopstveni portret. Kada su ga sluge pronašle, slika je prikazivala njihovog mladog gospodara kakav je bio nekada. Leš ispred portreta izgledao je „usahlo, izborano i odvratno“, kakav je bio na portretu. Umetnost i život su ponovo u harmoniji, baš kako je Vajld i želeo, a njegova genijalna, prikriveno poučna priča je ispričana.
 
Kada je „Dorijan Grej“ objavljen u časopisu, naišao je na oštre kritike. Neki od kritičara su tvrdili da Vajld, ne samo da nije razotkrio nemoral, već je imao nameru da ga promoviše. S druge strane, britanski čitaoci su priču dočekali sa zgražavanjem; bilo je onih koji su smatrali da bi Vajld trebalo da snosi zakonske posledice, što ga je primoralo da svoj roman brani otvorenim pismima. Jedan od recenzenata, koji je izjavio da bi izdavač trebalo da se „stidi što je pustio u promet“ nešto toliko prljavo, odbio je da opiše sadržaj romana uz obrazloženje da ne želi da „reklamira ispoljavanje neshvatljive lascivnosti“.
 
Osim priča o krivičnom gonjenju, bilo je jasnih naznaka frankofobije, naročito zbog dekadentne „žute knjige“ koju lord Henri daje Dorijanu kako bi ga približio svom verovanju u „Umetnost“. Časopis Dejli kronikl (Daily Chronicle) ocenio je roman kao „priču proizašlu iz leprozne književnosti francuslih dekadenata“. Ipak, opasniji su bili pokušaji nekih kritičara da roman povežu sa aferom iz Klivlend ulice (1889). Ovaj skandal, u čijem je centru bio muški bordel namenjen klijenteli iz visokog društva, među kojima su bili i članovi britanske političke elite, predstavljao je, svojim razotkrivanjem polusveta, jezivo upozorenje na kasnije suđenje zbog klevete sa Kvinsberijem, koje će do 1895. potpuno uništiti Vajlda.  
 
Napomene o tekstu

„Slika Dorijana Greja“ jedini je Vajldov roman, a objavljen je 20. juna 1890. godine, u julskom izdanju časopisa Lipinkot, kao pripovetka sačinjena od 13 poglavlja, i zauzimao je veći deo magazina. Nekolicina britanskih kritičara negativno je ocenila knjigu zbog nemorala. Roman je postao toliko kontroverzan da je to izdanje časopisa povučeno iz prodaje.
 
Zapravo, urednici časopisa, u strahu od optužbi za „nepristojnost“, već su, pre objavljivanja, ne konsultujući Vajlda, bili izbacili 500 reči. Izbačeni deo rukopisa sadržao je i nekoliko stranica teksta u kojima se aludira na homoseksualnu želju i tri mesta na kojima se Sibil Vejn i Heti Morton označavaju kao Grejeve „ljubavnice“. Važno je reći da se Vajld, tokom ove hajke, ponašao izuzetno pribrano i dostojanstveno.
 
Kasnije je sam Vajld dodatno revidirao tekst pre objavljivanja knjige, pri čemu je načinio značajne izmene, izbacivši najkontroverznije delove, dodavši nova poglavlja i predgovor koji je kasnije postao čuven kao Vajldova odbrana umetnosti radi umetnosti. Izmenjena verzija, proširena sa 13 na 20 poglavlja, objavljena je kao jedinstveno delo u aprilu 1891, u izdanju Vord Lok i Kompanija (Word Lock&Co). Danas je to standardna verzija teksta.
 
Autor: Robert Mekrum, mart 2014.
Izvor: theguardian.com
Prevod: Maja Horvat