Prikaz bestselera „Istina o slučaju Harija Keberta“ Žoela Dikera

Budimo pošteni, niko ne voli književne vunderkinde. Dvadesetosmogodišnjaci su dovoljno naporni. Dvadesetosmogodišnjak čija je prva knjiga bestseler? To je stvarno iritantno. Žoel Diker, dvadesetosmogodišnji švajcarski pisac romana „Istina o slučaju Harija Keberta“ nije imao dovoljno pristojnosti da napiše neki šund. Njegov mračan, komičan debitantski triler (koji je bestseler u Evropi!) je neosporno sjajan.

Knjiga prati pisca, takođe, vunderkinda, Markusa Goldmana. Njegova prva knjiga, objavljena kada je imao 28 godina, naišla je na neverovatan uspeh i sveopšte pohvale. On ima „ekstravagantan stan“ u Vilidžu, vozi Rendž Rover, ima ugovor za više knjiga, rok koji mora da ispoštuje i sekretaricu Deniz. On je velika faca. „Čak su se i najstrožiji kritičari na istočnoj obali složili: mladi Markus Goldman je predodređen da postane jedan od velikih pisaca.“

Ali Markus ima problem. Knjiga koju njegova publika, njegov izdavač, nestrpljivo očekuju? Nije je napisao. Markus ima autorsku blokadu. „Zadesila me je užasna kriza bele strane, što je, izgleda, čest sindrom kod pisaca koji su doživeli momentalan i senzacionalan uspeh “, piše on, „Bolest nije došla iznenada: razvijala se polako. Kao da mi se mozak, koji je zahvatila, malo-pomalo skamenio.“

Očajnički pokušavajući da povrati svoju magiju, Markus se za pomoć obraća svom mentoru Hariju Kebertu (koji podseća na Normana Mejlera), grubom, zadivljujućem, romantičaru, jakom na rečima, koji koristi boks da bi ilustrovao svoje savete piscima i najpoznatiji je po romanu koji je napisao sedamdesetih. On je oličenje mudrosti. „Piši samo fikciju“, posavetovao je Markusa. „Sve drugo ti može doneti samo nevolju“.

Hari živi u primorskom zaseoku u blizini Samerseta, N.H. – u gradiću za „koji niko nikad nije čuo“, piše Diker, „dok nije postao poprište skandala koji je šokirao naciju u leto 2008.“ – i pozvao je Markusa u svoju kuću da piše. To ne funkcionše dobro. Markus je očajan gost. On je ljubomorno zakeralo paralisano željom da napiše remek-delo. „Tvoja preterana ambicioznost mi je oduvek išla na živce“, rekao mu je Hari. „Koliko ti beše imaš godina?“

Markus se vraća u Njujork, nalazi novi posao za Deniz i odustaje od svake nade da će ispoštovati krajnji rok. A onda ga je pozvao agent sa šokantnim vestima. „Gospode Bože, uključi TV! U pitanju je Hari Kebert! To je Kebert!“ Otkriveno je da je na Harijevom posedu zakopana mrtva tinejdžerka, Hari je uhapšen, što je pokrenulo „najveći skandal u istoriji izdavaštva“, i konačno obezbedilo Markusu nešto o čemu će pisati.

Devojka, zakopana u Harijevom dvorištu, je Nola Kelergan, devojka iz kraja, stara 15 godina, nestala u leto 1975, upravo onog leta kada je Hari tek došao u Samerset, i kad je napisao svoje najveće delo „The Origin of Evil“ („Poreklo zla“). Jedna stvar je sigurna: nikako mu ne ide u prilog to što je pored tela pronađen otkucani rukopis tog dela.

Da li je neverovatna ljubavna priča u središtu radnje romana „The Origin of evil“ (koji je dobio nagradu Nacionalnog udruženja kritičara i Nacionalnu nagradu za najbolji roman) zapravo istinita priča o Harijevom odnosu sa Nolom? I koja je poenta tog jezivog naslova? Na sreću, svi koji su tu živeli 1975. ostali su u gradu i na raspolaganju su da ih Markus intervjuiše. Jedino što žele je da budu navedeni u zahvalnici.

Diker piše razigran, napet detektivski roman, sa brojnim osumnjičenim, neusklađenim i protivrečnim pričama, starim grehovima, gradskim tajnama, ličnom upletenošću, i mnoštvom živopisnih meštana (sumnjivog ponašanja), uključujući unakaženog šofera, zacopanog policajca i depresivnog sveštenika-bajkera. Da je Norman Mejler bio optužen za ubistvo, i da je Truman Kapote sarađivao sa Dominikom Danom na rasvetljavanju te priče, rezultat bi najverovatnije bio veoma sličan. Mada, moguće je da bi ova verzija bila smešnija.

Sve je vrlo uvrnuto. U jednom trenutku, par meštana organizuje otmen branč u Harijevu čast, i žena, koja je gostima najavila veliko iznenađenje, prinuđena je da improvizuje, jer se on nije pojavio. „Robert ima rak“, obavestila je goste. „On će umreti.“ Diker nastavlja: „I svi gosti se odmah uzrujaše, uključujući i samog Boboa, koji nije znao da umire i koji se zapita kad je to doktor zvao i zašto mu žena nije ništa rekla.“

Markus ostaje u Harijevoj kući na plaži dok ne pronađe sve delove slagalice i dok čeka rezultate izuzetno temeljne analize rukopisa. Ali napetost raste kada počne da dobija pretnje. On je u trci sa vremenom. Ali ne brine njega ubica, već njegov izdavač. Neko je obelodanio sadržaj. Pisci iz senke čekaju spremni. Izdavač želi da bude više seksa.

Markus je samoživa budala, ali on je naša samoživa budala, i neumoran je u pokušaju da zaštiti Harija i njegovu zaostavštinu. On živi po Harijevim uputstvima za pisce, slobodno rasutim po čitavoj knjizi: „Vidiš, boks i pisanje su veoma slični...“ Hari je pun bisera. „Ako bi samo siročići pisali knjige o siročićima, nigde ne bismo stigli“, rekao je Markusu, kritikujući osnovno pravilo da se piše o onome o čemu se zna. „To bi značilo da ne biste mogli da govorite o majci, ocu, psu ili pilotu, ili o Oktobarskoj revoluciji, jer niste ni majka, ni otac, ni pas, ni pilot i niste doži­veli Oktobarsku revoluciju.. književnost bi bila užasno sumorna i potpuno bi izgubila smisao “.

Reč je o velikim temama: istina i pripovedanje, mentori i studenti, pisci i izdavači, možda čak ponešto i o stanju američke književnosti. Sve je podignuto na viši nivo. Čitaoci koji poznaju američku književnost s polovine prošlog veka bi mogli biti oduševljeni određenim aluzijama. (Harijev advokat se zove Rot.)

Ako vam se ovo učini kao preterano arogantno, nemojte zameriti. Čak i dvadesetosmogodišnjaci ponekad zvuče pametno. Diker nikad ne dozvoljava da se drugi osećaju glupo. To je jedna od najvećih prednosti pisca. To je ta suptilnost i sugestivnost koji su ovo delo učinili toliko zaraznim, i jesu napravili bestseler.

„Ljudi ne očekuju od tebe da dobiješ Pulicerovu nagradu“, rekao je agent Markusu. „ oni vole tvoje knjige zato što su in, zato što ih zabavljaju, i to je takođe odlično.“

„Ti, dakle, stvarno to misliš? Da sam ja zabavan pisac?“, odgovorio je Markus. Bio je užasnut.

Autor: Čelsi Kejn
Izvor: nytimes.com
Prevod: Maja Horvat