Priča nikada ne prestaje, izmiče svakoj vrsti konačnosti

Pričati priču, sve po redu od A do Š, zastajkujući i praveći pauze zbog emotivnog razumevanja, zatim pojačavati nanose kazanog menjanjem ritma i jezičkog okvira, prelazeći iz epskog u lirsko, i konačno nizati događaje kao epizode vežući ih, vešto, ustaljenim motivima ili uvek novim upečatljivim kopčama, smisao je svakog pripovedanja. Ivan Zlatković, u svom novom romanu „I živ i mrtav“, upravo to i čini. Pripoveda za čitaoca. Pripoveda, tako, kao da sedi pored vatre okružen znatiželjnim licima; tako kao da nije era apsolutnog virtuelnog individualizma. Niže događaje nijansirajući emocije jezičkim varijacijama i čini da se oseti dubina vremena. Smeštajući radnju isključivo u jedan vremenski period – u vreme između dva rata – pisac tematizuje lokalnu istoriju, zapravo jedan deo marginalizovanih likova i događaja, pripoveda o aranđelovačkim odmetnicima – hajducima, tog vremena. Ideju da se potanko pripoveda (svojstvenu našem narodnom pripovedaču) pisac naznačuje već u samoj formi. Otuda su kroz roman, zapravo njegov pripovedni tok, kroz sve delove, podnaslovi obeleženi azbučnim redom od A do Š.

Da priča nikad ne prestaje, i da izmiče svakoj vrsti konačnosti, pisac naznačava time što se, po ispričanom odeljku označenom pod Š, pred kraj knjige, iznova pokreće pripovest, zapravo azbučno obeležavanje celina. I zanimljivo, ta nova pripovest koja počinje od A, jeste san pod nazivom: A iz zemlje niče crkva. Taj san, jednog od junaka romana, Mijajla, svakako, ima simboličku vrednost. Ubica i prevarant, Mijajlo Apsandžija, pohlepan i bez samilosti, u potrazi za zakopanim Bakićevim blagom za kojim mnogi tragaju, sanja predele, i vreme iscrtano na staroj mapi (plenu jedne hajdučke pljačke), i kroz magnovenje dodiruje drugo vreme, iz koga se razvija narečena slika. Kao simbol potrage, skrivenog blaga, kao početak i kraj. U ovom poglavlju, ovoj epizodi, razrešava se priča o lokalnom mitu: mapi skrivenog blaga trgovca Bakića koju je nacrtao monah Justin. Kroz ovu epizodu razrešava se, za čitaoca, potraga koja je izazvala niz smaknuća bez milosti. Apsandžija Mijajlo, tren pred svoju smrt vidi – razume sve ono što je prstima prepipavao na hartiji, danima: Zakopanu crkvu./ I da je tu kraj./ I početak svega. Čitalac će dalje, u odnosu na svoje vizije, razumeti priču.

A sad da se vratimo na pripovedanje, sledno azbuci.

Ivan Zlatković, prihvatio se teške priče. Prateći istorijske izvore, potkrepljujući ih narodnim verovanjima i legendama, uzdržano mereći da ne pređe granicu objektivnosti, prati sudbinu međuratnih odmetnika od zakona i društva, a za koje se veže još uvek etički uzvišen termin: hajduci. Plastičan opis junaka, s jedne strane, i mek i lirski ton u odsudnim trenucima koji prelazi u metafizički nanos iskaza, čine priču pulsirajućom, živom, i bliskom.

Prateći sudbinu hajduka Jovaša, pisac daje celu lepezu likova, slikovito oživljavajući jedan odsečak istorijskog vremena. Junaci su, recimo, pored toga što su žandari, seljaci, varošani, ili hajduci, često i po opredeljenju pripadnici nekih političkih opcija. Pisac to dokumentuje, samo kao crticu, pored niza osobina, što pokazuje visoku svest i pripovedačku zrelost. Međutim, i to je jedna vrsta karakterizacije likova: došapnuti i to čitaocu, ne iznoseći lični stav prema toj činjenici, a opet preko tih karakteristika oslikati vreme o kome se govori, veoma uverljivo. (Većina savremenika, čak i kada pišu fikciju sa istorijskim temama, često ne mogu da naprave emotivni i ideološki odmak, pa junake kojima pripisuju neku političku opciju, opisuju sledno sopstvenim idejama i emocijama, što dovodi do pripovedanja sa očiglednom tezom i, naravno, raslabljuje ga.) Inače, pisac pripoveda direktno, i s likovima, kao i s društvenim prilikama, upoznaje nas kroz njihovo delovanje.

Pripovedanje nije pravolinijsko, pa se tako i radnja saznaje i sagledava iz različitih perspekitva, fragmentarno, a narator uspeva da održi uverljivost pripovedanja. Ova knjiga u jednom isečku vremena i geografije, pored ostalog, govori i o tome kako su se prilike i visoka etička svest promenili od perioda turskog ropstva do perioda samostalnosti. Hajduk kao simbol časnog i viteškog, odjednom biva odmetnik-pljačkaš. Na jednoj strani su žandarmi a na drugoj hajduci, između njih jataci i potkazivači, često u jednoj te istoj osobi. Okosnica radnje je Jovašev život: njegova porodica, razbojništva, potere, priče iz apsane, mnogobrojne ljubeznice i jataci, s jedne strane, a s druge život podnarednika Savića i drugih žandarma. U ovom vremenskom tunelu pored dobra i zla, kao da se rvu građanski i seoski svet i red. Suština ove pripovesti jeste obezdušena stvarnost i mračni hodnici čovekovih nagona, smešteni u istorijski okvir i dokumentovanu građu.

Međutim, pisac se na kraju od čitaoca oprašta Maćadovom rečenicom: „I istina se izmišlja“, osvajajući, tako, prostor za slobodu dela od činjenica.

Junaci ovog romana, lišeni moralnih kategorija, uvek spremni da izdaju ili da budi izdati, uprkos svemu, uvek iznova traže jatake ili doušnike, traže poverenje i sigurnost; lišeni osnovnih ljudskih osećanja, ljubavi i radosti, žive da bi nadigrali protivnike. Surovost je kategorija koja pokriva njihovo delanje. Njihovi međusobni odnosi mogu se svesti na isključivo fizičke potrebe, bez previše sentimentalnosti oni ubijaju, varaju i izdaju jedni druge.

Ženski likovi, takođe, skoro da ne zaostaju za muškim, žene lišene suptilnosti i mekote, dopuna su surovosti. One su ili spremne na fizičku ljubav bez ikakve moralnosti, bez ljubavi, privržene podanički, ili hajdučki surove. Jedini lik koji se izdvaja, u celom ovom mračnom i mučnom kolopletu, jeste Jovaševa žena Bosiljka u kojoj duboka osećanja prema Jovašu (razbojniku i ubici) ne gube svoju prvotnu snagu. I koja ne prestaje da se nada da će joj se on vratiti. U tom duhu može se tumačiti i završna slika romana (fikcijske priče), u kome se Jovaš, u trenu kad čitalac saznaje da je ubijen, međ njenim grudima, na medaljonu, objavljuje kao živ. Time se podražava legenda i verovanje da hajduci ne mogu umreti, i da se uvek pojavljuju ispred očiju onih koji su ih pogubili, naznačena još na početku knjige.

„I živ i mrtav“ je neobična knjiga. I formalno i stilski. Kao što je napomenuto, pored azbučnog reda, koji se razmotava kroz svaku celinu, roman ima sedam poglavlja: Kiša, Senke, Lipa, Jajara, Mrak, Stenica i Panj koji su deo narativnog procesa u okviru koga se razrešava radnja, i dva dodatka, Arhiv i Likovni prilozi (fotografije), dodaci i pojašnjenja, a istovremeno i deo pripovedačke celine. Dva poslednja poglavlja-dodatka vraćaju čitaoca u sferu stvarnog, jer to su dokumenti, pojašnjenja, registri i fotografije, u kojima su tragovi verodostojnosti, kao da pisac, diskretno, želi da kaže: sve je to bilo tako, a onda pak, sve završava pomenutim Maćadovim citatom, dodajući i Nabokovljeve reči: „Kazati za neku priču da je stvarna, uvreda je za umetnost i za istinu. Svaki pisac je veliki prevarant.“

U tom stilu, Zlatković je izveo i veliku stilsku magiju. Suptilniim nijansiranjem na jezičkom nivou, uspeo je da teškoj i mračnoj priči doda ono što fali samim junacima: nešto nežnosti, topline i mekote.

Autor: Vesna Kapor
Izvor: Nova zora