Prelepe zidine bostonskog Ateneuma kriju mračnu tajnu

U bostonskom Ateneumu, jednoj od najstarijih i najcenjenijih američkih bilioteka, osnovanoj 1807. godine, nalazi se jedna zanimljiva knjiga koja se čuva u drvenoj kutiji. Knjiga ima „pomalo neravnu strukturu, poput mekane šmirgle“ i nosi naziv „Hic Liber Waltonis Cute Compactus Est.‟ Knjigu čine 1837 sećanja drumskog razbojnika, pljačkaša banaka i lopova Džejmsa Alena. Ovaj ozloglašeni pljačkaš se jednom proglasio za „gospodara sopstvene kože‟. Ove zlosutne reči znače da su njegova sećanja na počinjena nedela doslovno uvezana njegovom kožom.

Antropodermičko uvezivanje knjiga je praksa povezivanja knjiga ljudskom kožom i datira još od srednjeg veka, kada su se počeli pojavljivati pergamenti napravljeni od ljudske kože. Prve knjige ukoričene ljudskom kožom su se pojavile za vreme Francuske revolucije, kada su se brojne kopije francuskog ustava povezivale kožom onih koji su se protivili Republici. (Mogu se videti u Parizu u Muzeju Karnavale).

Do 19. veka ovo je postalo uobičajena praksa. Kriminalci poput Džejmsa Alena, Džejmsa Džonsona, Vilijema Burka i Vilijema Kordera su bili vešani, a zatim bi njihovu kožu koristili za koričenje knjiga koje bi ostale kao svedoci njihovih nedela.

I lekari su imali korist od antropodermičkog uvezivanja knjiga. Dr. Džon Stokton Hju je povezao tri toma medicinskih priručnika koristeći kožu bolesnika kod kojih je dijagnostikovana trihineloza. Lekari su smatrali da je materijal relativno jeftin, trajan i vodootporan. Brojne knjige su uvezivane na ovaj način, poput „The Dance of the Death‟, čak i pred kraj devedesetih godina 19. veka. U mnogim bibliotekama se mogu naći knjige uvezane ljudskom kožom, kao na primer: na Univerzitetu Harvard, na Medicinskom fakultetu u Filadelfiji, pa čak i u Gradskoj biblioteci u Klivlendu.

Ono što čini Alenove memoare posebno zanimljivim je to što je on sam tražio da njegova sećanja budu uvezana njegovom kožom. Zahtevao je da nakon njegovog smaknuća knjiga bude predata Džonu Fenou Junioru, čoveku koji ga je optužio da je počinio ubistvo. Prema Alenovom mišljenu, to je trebalo da bude znak poštovanja prema čoveku koji mu se suprotstavio.

Najzad, Fenoov naslednik je knjigu donirao Ateneumu (dok je pre toga u porodici verovatno služila za da se njome pljusnu nevaljala deca!), gde ona i danas stoji, opisujući život čoveka od čije je kože napravljena. Pre nego što krenete da pogledate ovu knjigu, znajte da se Alenovi memoari mogu videti isključivo na upit. Pozovite Ateneum bar nedelju dana unapred da zakažete susret sa ovom knjigom.

Izvor: atlasobscura.com