Portret Bohumila Hrabala

Bohumil Hrabal (1914 – 1997) je bio češki književnik kojeg mnogi Česi smatraju jednim od najvećih pisaca 20. veka.
 
Hrabal je počeo kao pesnik, napisavši lirsku zbirku „Ztracená ulička“, 1948. godine. Povučena je iz opticaja kada su komunisti došli na vlast. U ranim pedesetim godinama 20. veka, Hrabal je bio član  ilegalne književne grupe koju je vodio Jirži Kolar, slikar, pesnik, kritičar i centralna figura čehoslovačke kulture tog vremena. Drugi član grupe bio je romanopisac Jozef Škvorecki. Hrabal je pisao priče za grupu ali nije tražio izdavača.
 
Godine1956, ženi se Eliškom Plevovom, radnicom u kuhinji praškog hotela „Pariz“ i oni kupuju kolibu u Kersku, stvorivši dom za sebe i svoje mnogobrojne mačke. Hrabal je radio na baliranju papira u praškoj Spalena ulici, pišući u međuvremenu na svojoj nemačkoj Perkeo pisaćoj mašini koja nije imala češke dijakritičke znake:
 
„Bila je to malena mašina iz otprilike 1905. godine, na kojoj se valjak mogao nagnuti i sklopljenu sam je nosio uvezanu kaiševima, kao što su se nekada nosile školske knjige. Bio sam zadivljen tom mašinom, pisao sam na njoj iz čistog zadovoljstva. Nedostajali su joj znaci za akcente pa je svaka otkucana stranica mamila smeh i šale. Naučio sam tako dobro kucati na njoj da sam mogao da pišem i noću, kao što slepi pijanista svira na svom instrumentu.“
 
Između 1957. i 1959. godine, napisao je zbirku priča „Perlička na dne“. Knjiga je bila puna manjih celina koje su stvarale utisak kolaža a dijalozi su bili izrazito realistični. 1959. godine, Hrabal je pored pisanja radio i kao scenski radnik u praškom S.K.Nojman teatru.
 
Drugoj zbirci priča, „Skřivánci na niti“, trebalo je četiri godine da dobije odobrenje cenzora.
 
Šezdesete godine 20. veka bile su plodan period za Bohumila Hrabala – izdavač Československý spisovatel objavio je 1963. godine zbirku „Perlička na dne“ i knjiga je dobila nagradu. Godinu dana kasnije snimljen je film po njoj.  Usledile su knjige „Pábitelé“, „Taneční hodiny pro starší a pokročilé“, „Strogo kontrolisani vozovi“, „Inzerát na dům, va ktérem už nechci bydlet“, „Automat svět“ i „Moritati i legende“.
 
Češki film „Strogo kontrolisani vozovi“ , dobio je Oskara 1968. godine. Radnja je smeštena u jednom češkom gradiću tokom poslednjih dana nacističke okupacije. Priča je donekle bazirana na stvarnom piščevom iskustvu. 1945. godine radio je kao železnički dispečer u selu Kostomlati, gde su ga gotovo ubili nemački vojnici.

Radnja se vrti oko mladog dispečera koji je nedavno pokušao samoubistvo zbog seksualnih problema. Film obiluje crnim humorom ali i nežnošću i vredi ga pogledati.
 
Pošto su, avgusta 1968. godine, sovjetski tenkovi srušili Praško proleće i s njim i liberalne reforme, Hrabal je zabranjen u domovini, uprkos uspehu filma koji je zasnovan na njegovom romanu.
 
Izbačen je iz udruženja književnika i njegove knjige su se mogle pojaviti samo kao ilegalni samizdati. Sedamdesete su bile ispunjene policijskim isleđivanjem i depresijom. A opet, upravo pod ovim teškim okolnostima Hrabal je stvorio neka od svojih najboljih dela, uključujući i „Služio sam  engleskog kralja“.
 
Glavni lik romana po kome je 2006. godine urađen i film, jeste Jan Dite, koji žudi da postane deo elite i smatra da je sve u novcu. Priča se kreće od propasti prve demokratske Čehoslovačke republike, preko nacističke okupacije do prvih godina komunističke vladavine. Mladi junak radi kao konobar u ekskluzivnim hotelima i dobro zarađuje. Dite smatra zgrtanje novca sredstvom kojim će dospeti do višeg društva. Ženi se Lizom, simpatizerkom nacista i ostvaruje svoj san da postane milioner prodavši posle ženine smrti vredne poštanske markice, koje je ona ukrala od poljskih Jevreja. Ipak, niko ga ne smatra milionerom već ratnim profiterom.
 
Najznačajnija dela koja je Hrabal napisao osamdesetih pripadaju autobiografskoj trilogiji. Prva knjiga „Svatby v domě“  iz 1986. godine, opisuje banalnost svakodnevnice i briše granicu između autobiografije i fikcije. Glavni lik se zabavlja održavajući venčanja i spontane hepeninge u svom stanu u praškoj četvrti Liben.
 
Drugi tom, „Vita Nuova“, bavi se Hrabalovim životom između 1957. i 1959. godine, kada se oženio, napustio posao na reciklaži papira i počeo da radi u pozorištu.
 
Treći deo, „Proluky“ prati njegov život od 1963. godine u kojoj je izašla njegova prva knjiga, do turbulentnih sedamdesetih kada su njegova dela zabranjena.
 
1987. godine, Hrabalova supruga, Eliška, umire od tumora a 1988. njegov bivši dom u ulici Na hrazi biva srušen da bi se napravila stanica za podzemnu železnicu.
 
Hrabal je devedesetih godina najviše vremena provodio pijući pivo u praškom pabu „Kod zlatnog tigra“ i putujući u Kresko da nahrani mnogobrojne mačke. 1991. godine, izdata je prva od 19 knjiga njegovih sabranih dela. Poslednja je objavljena 1997. godine.
 

Iste godine, Hrabal je umro kada je pao sa petog sprata bolnice Bulovka u Pragu, navodno pokušavajući da nahrani golubove. Neki su primetili da je Hrabal živeo u stanu na petom spratu i da je samoubistvo skokom sa istog, spomenuto u nekoliko njegovih knjiga.
 
U skladu sa njegovim željama, sahranjen je u porodičnoj grobnici u selu Hradištko, u kovčegu od hrastovine na kome je izgravirano „Pivovar Polná“ (Pivara Polna), ime pivare gde su se njegova majka i očuh upoznali.
 
Izvor: writelephant.com
Prevod: Vladimir Martinović