Pogled iza kulisa velegrada

„Omama“ je roman posle kojeg ostaju pitanja čiji domet prevazilazi okvire umetničkog dela i seže u nukleus Vladušićevog ukupnog pregnuća – u suočavanje s Megalopolisom.

Produktivne kulture, kakva je zapadnoevropska, izazove koje im istorija podastire dočekuju kao priliku. Jedan od takvih izazova bio je uspon desne ideje u Evropi i na Zapadu u celini, koji je bio odgovor te iste kulture, ili makar njenog zanemarenog dela, na masivan priliv migranata s Bliskog istoka i iz Afrike. Dakle, s usponom desne ideje, u Zapadnoj Evropi se pojavila velika tema Vajmarske Nemačke. Fascinacija ovom temom, kao i celokupnim međuratnim periodom kao da je vrhunila u seriji „Vavilon Berlin“, a onda je nekako presahnula. Migranata više nema i kao da nema potrebe zaranjati ponovo u istoriju jer više ni desne ideje u naletu – nema. No kako bi bilo da se stvari sagledaju iz drugačije perspektive? Šta ako Vajmarska Nemačka nije bila liberalno-opijumski raj različitosti, kakvom je predstavljaju, već samo predvorje, lepo našminkano, totalitarizma?

Ovim putem, pokazao je to Slobodan Vladušić u knjizi „Crnjanski, Megalopolis“, pošao je Miloš Crnjanski, pišući svoje putopise iz Berlina. Docnije, kao dopisnik Centralnog presbiroa i član naše diplomatske misije u nemačkoj prestonici, Crnjanski je, videlo se iz njegovih Diplomatskih izveštaja 1936-1941, dodatno izoštrio svoju perspektivu, premda verovatno nije bilo nikoga da je razume i uvaži iako je Hitler već bio na vlasti.

Ova dva činioca – odjek kulturnog rata protiv probuđene desnice i nasleđe srpske međuratne književnosti – čine najneposredniji savremeni i tradicijski kontekst novog romana Slobodana Vladušića „Omama“. Skopčan s tradicijom, ali i aktuelan istovremeno, tekst ovog romana pruža mnoge rukavce razumevanja koji mogu zadovoljiti očekivanja različitih slojeva publike.

Omaž Crnjanskom

Da bi to uspeo, Vladušić je morao, kao i u prethodnim svojim delima, da složeno značenje utkiva u žanrovsku mustru – ovoga puta detektivskog romana. I na tom planu, ovo delo omaž je Crnjanskom. Piscu „Seoba“ pisanje žanrovske proze (pod pseudonimom) nije bilo strano, a na Crnjanskog čitaoca upućuje i prepoznatljiv stil. Skupa s fragmentarnim oblikom poglavlja, ovi postupci usmeravaju pažnju koliko na sam tok radnje, toliko i na detalje koji su veoma važni da bi se razumela srž ovog dela.

Jer ukoliko makar i nakratko rekapituliramo radnju „Omame“, videćemo da su u njoj akcenti vešto pomereni na ono što se krije iza berlinskog kolorita i detektivske dinamike. Crnjanski, ataše za kulturu, i Miloš Verulović, vojni savetnik u ambasadi Kraljevine SHS, kreću u potragu za izgubljenim radnikom iz Gruže Milutinom Topalovićem. Tragajući za njim, dospevaju do neobičnog doktora za siromašne Berlince Maksa de Grota i njegove sestre Lusi, preko kojih dospevaju i do samog vrha visoke nemačke klase. Potraga za radnikom tako dobija dva rukavca koji se neretko ukrštaju: na jednom polu ona vodi ka nepoznatim moćnicima s vrha piramide koji radnike odvode na poluropski rad u rudnicima (odakle se mnogi ne vrate), a na drugom polu u opasnu blizinu poluokultističkih, polukonspiroloških družina u čijoj perspektivi je čovek pretvoren u rezervoar energije i organa za održanje onih, da parafraziramo jednog od sporednih likova, koji zaslužuju da opstanu.

Na prvom mestu se postavlja pitanje zašto je naše poslanstvo, a ne policija, povela istragu o nestalom radniku? Nema neposrednih odgovora, premda ima tumačenja koja se tiču ličnosti Crnjanskog, ali o važnosti nestanka Milutina Topalovića presudila je intuicija atašea za kulturu. Na ovom mestu Vladušić kao da aktivira, u formi romana, one kvalitete koje su razni tumači prepoznali u esejima i depešama Miloša Crnjanskog – nepogrešivo istorijsko osećanje. Drugim rečima, osećanje za istorijske tokove, koje je vodilo pisca Stražilova da u međuratnoj Evropi čuje takt nadolazećeg rata, u Omami se pretvara u sposobnost junaka da pronikne u dubine mehanizma Megalopolisa, sistema u kome je sve moguće, samo autentičan čovek nije moguć.

Taj put ka autentičnosti karakterističan je za Miloša Verulovića, saborca Crnjanskog u istrazi. On je ratni veteran ispražnjen od smisla, s krnjim sećanjima, ali nepogrešivo siguran da je u ratu znao šta treba da radi, dok u Berlinu ne zna. Dok luta ubrzanim bulevarima, neretko menjajući omamljujući sjaj barova i buržoaskih budoara kriminalnim miljeom ulice, kroz Verulovićevu svest prolaze krhotine lične istorije – Kajmakčalan, povratak kući, gubitak svega i besmisao novog života.

Međutim, istražiteljski dvojac nema protiv sebe samo otuđene koridore moći, berlinsku policiju koja ne sme previše da posumnja, već i Njegovu ekselenciju Živojina Balugdžića. Na tragu Balugdžićevog porteta koji je dao Crnjanski u Embahadama, i Vladušić nam predstavlja jednog čoveka na zalasku karijere koji ne izlazi iz diskursa, izvan ideologije epohe. Uprkos znacima koji su rasprostri po berlinskom „vazduhu“, predstavnik novostvorene države neprekidno ponavlja da je „sadašnja“ Nemačka „demokratska, socijalistička i pacifistička“, propuštajući, ili ne želeći da vidi šta se iza dirigovane pojavnosti krije. Kao na primer u maršu nove, vajmarske vojske.

Suočavanje s Megalopolisom

Tek Crnjanski, kao što vidi cele ličnosti kod onih koji su na ovaj ili onaj način žrtve mehanizma, tako i sluti, i tom slutnjom i vodi istragu, da se iza svega ovoga krije staro zlo, preobučeno i reorganizovano, ali s istom namerom. Šta Crnjanskog vodi? Osećanje pravednosti i nepogrešiva intuicija, koja tek na momente dobija detektivski obris. Dakle, Vladušićev Crnjanski nije klasičan detektiv koji objašnjava svoj postupak već prosto prati svoju intuiciju, koja se pre ili kasnije ispostavi tačnom. No njegova intuicija ga ne vodi ka razrešenju zločina jer bi se time u simboličkom smislu reintegrisao poredak – iako u ovom svetu nepravde bude, onda se ipak na neki način ispravlja. Međutim, u „Omami“ se ne ispravlja. Jer ništa nije onako kako izgleda, i čitav svet romana je samo jedan ukrštaj krnjih perspektiva koje skrivaju nešto više jer više niko ne može obuhvatiti celinu.

No ipak je ovo i detektivski roman, što znači da na vrhu piramide ima nekoga. Ko su oni? Bogovi, kako se (metaforički?) nazivaju čelnici korporacije IG Farben, za koju je i istorijski potvrđeno da je povezivala američki krupni kapital i nacističku partiju. Da li u takvom svetu nešto može promeniti bilo kakav završetak potrage za nestalim šumadijskim gastarbajterom? Šta uopšte ovakvi detektivi mogu pronaći?

Umesto krivaca, konkretnih mesta i dokaza zločina, oni, gotovo i nesvesno, pronalaze mehanizam megalopolisa. Pred njihovim očima ukazuju se paralelni koridori moći, skriveni iza maske tolerantnog, hedonističkog i otvorenog grada. Povezanost eugenike, liberalne raskalašnosti, kapitalističkog izrabljivanja i pojavne tolerantnosti i benignosti nepogrešivo ukazuje na to da Vajmarska Nemačka ne samo što nije demokratska, socijalistička i pacifistička već je ovaj pojmovni trio neka vrsta anestetika koji onemogućava suočavanje s najdubljim strahom koji bi ljudi poput Balugdžića mogli osetiti. Da li je on u spoznaji da sve one žrtve Velikog rata, sva patnja srpskog naroda prosto nisu bili dovoljni i da zlo nije pobeđeno? Ili, možda, da nikada i ne može biti pobeđeno već da etos Kajmakčalana treba da dobije svoje uobličenje i van rovova a da za to nema(mo) snage?

Omama je roman posle kojeg ostaju pitanja. Ali pitanja čiji domet prevazilazi okvire umetničkog dela i doseže u nukleus Vladušićevog ukupnog pregnuća – u suočavanje s Megalopolisom, kao sistemom koji čoveka pretvara u kvantitativnu, merljivu jedinicu materije koju treba, poput ekološki problematične sirovine, što efikasnije iskoristiti. Crnjanski u ulozi detektiva neće zadovoljiti osećanje pravde, ali će, onome ko ovaj roman bude čitao na pravi način, otvoriti perspektivu da sagleda razmere totalitarnog zla – kako onda, tako i danas.

Autor: Nikola Marinković
Izvor: Pečat