Pobednici konkursa „Tragom zločina“

Dragi čitaoci, konkurs „Tragom zločina“, inspirisan vrhunskim trilerima Jua Nesbea, izazvao je veliku pažnju i podstakao vašu kreativnost, pa je na našu adresu stiglo oko 500 radova.



Samim tim, posao članova našeg žirija, u čijem su sastavu bili Mirjana Đurđević, Marko Popović i Đorđe Bajić, nije bio lak, pa treće mesto dele dve priče.

Ipak, dogodio se i mali krimi zaplet u finišu. Naime, jedan učesnik poslao je priču koja je plagijat, zbog čega sa danom zakašnjenja objavljujemo rezultate.

Pobedničku priču „Otkad nisi tu“ napisala je Lidija Đujić i osvojila komplet knjiga Jua Nesbea, koji uključuje i jedan potpisani primerak.
 

„Otkad nisi tu“

Nikom u selu to nije čudno. Navikli su da me viđaju kako sedim na steni iznad akumulacionog jezera i gledam zalazak sunca. Tako je bilo i u vreme dok si bio sa nekom od svojih ljubavnica. Uglavnom su me sažaljevali. Mislim da neki to čine i sada.

Jedina razlika je što sam prestala pušiti, pa sada samo sedim i uživam u bojama jezera i neba, koje se menjaju kako se sunce sprema da potone ispod površine. I što me ne prekidaš dok pričam. Kad smo već kod toga, da ti kažem da se ona tvoja crvenokosa udala i očekuje dete. Plavuša se odselila, kažu da je dobila neki dobar posao u gradu.

I ja sam razmišljala o odlasku, ali se pojavila neka firma koja otkupljuje ručne radove, a i sagradila sam još jedan plastenik. Istina, ima malo više posla ali su pare počele da se gomilaju.

Ne znam da li bi nakon ovih pet godina prepoznao kuću. Renovirala sam je, promenila nameštaj i sredila dvorište. Negujem cveće koje si uvek gazio.
Tvoju odeću i pecaroški pribor sam odavno spalila, a čamac prodala.

Selom kruže priče da si otišao negde u Australiju, kod rođaka. Uvek si pričao kako te zovu da dođeš. Pričaju i kako mi se ne javljaš jer si tamo već našao neku drugu.
Ja ćutim i puštam ih da veruju u svoje priče.

Kažu da ubistvo progoni čoveka. Možda.

Meni je srce potpuno mirno otkad ležiš tu, pod naslagama mulja našeg jezera.

Drugo mesto osvojila je priča „Zet“ Tamare Kreće. Tamara od Lagune na poklon dobija pet Nesbeovih knjiga po izboru i jedan potpisani primerak.
 

„Zet“

Opet sam je videla sa masnicom na oku.

Meni, njenoj majci, u trenutku se ceo svet okrenuo naglavačke. Pogaženo je sve ono što sam obećavala sama sebi, a i svojim ćerkama. Ni jedan jedini šamar, nikada, ni pod kojim izgovorom, a kamoli ponovljen!!!

Ovome se mora stati na put! Jednom, zauvek!

Uzela sam malo metalno porodično nasleđe i krenula prema njihovoj kući. Nisam znala ni šta ću sa nožem, ni šta ću sa svojim zetom. Ne znam kako sam uopšte vozila do njih sa takvom maglom pred očima i bolom u glavi. A milion svitaca je zujalo oko mojih ušiju.

Našla sam ga na krovu, popravljao je crep koji je trebalo da sredi još pre godinu dana. Radnik.

„Zdravo, zete! Možeš li da siđeš? Odmah! Moramo da popričamo!“

„Oooo, moja draga tašta je stigla! Nešto ste ljuti? Evo me... ne, me, samo da…“ Čak i sa te visine čula sam zaplitanje jezika. Crni on, još se nije ni otreznio!

A šta da radim kada siđe? Gledaj ga, poneo je i čekić! To on kreće na mene?

Glava mi je bila poput helijumskog balona.

Okrenula sam je ulevo – nema nikoga! Udesno – prve komšije još nisu stigle iz Beča. Biće sad ili nikad, nesrećo moja od zeta!

Samo malo sam levom nogom zakačila drvene merdevine, taman toliko da sa visine drugog sprata poleti pravo na beton kod bunara.

Bože!!! Šta uradi čovek! Ode tako mlad!

A lepo smo mu svi govorili da smanji piće!

Šteta za krov… moramo ga dovršiti pre sledeće kiše…

Na trećem mestu su priče „Poligraf“ Miloša Petrika i „Reka života“ Marije Miličić, koje nagrađujemo jednim potpisanim primerkom knjige Jua Nesbea.
 

„Poligraf“

„Vidiš, Ljubomire, ovo uopšte nije dobro“, rekao sam spuštajući pred mladića ispis sa poligrafa. Dramatični crveni i ljubičasti pikovi bili su zaokruženi hemijskom i propraćeni poligrafistkinjinim škrabotinama.

Poligrafistkinja je sedela pored mene, sa naočarima sa debelim okvirom, nalik na bibliotekarku. Ja sam bio loš policajac: građen manje kao kamiondžija, a više kao kamion.

„Nisam nikoga silovao“, rekao je mladić tiho ali jasno.

Znao sam to.

Voždovački fantom, manijak koji je ordinirao po parkinzima i garažama u mom rođenom kraju, bio je već uhapšen. Privela ga je jedna koleginica u civilu.
Nesrećni Ljubomir nije čak ni odgovarao opisu koji smo imali, a tokom jednog od napada bio je u Italiji, što je sve evidentirano.

A ipak…

„Hajde da ti poverujem. Objasni onda zašto si viđen u širem rejonu TC Konjarnik.“

„Nisam znao da je zabranjeno.“

Dečko je odlučio da pokaže mudašca, dakle.

„Nisi znao? Mnogo mi ti ne znaš za jednog studenta intelektualca. Hajde mi objasni ovo: ti živiš u Studenjaku. Motaš mi se tu oko tržnog centra baš slučajno u vreme kada neko spopada žene po garažama. I na svako pitanje o Voždovcu i garažama tebi, da izvineš, skoči. Kako to?“

„Nisam nikoga silovao“, ponovio je.

„Šta je onda? Obijaš kola? Štekaš neku robu?“

„Ivana.“

„Ko ti je ta? Dilerka?“

„Devojka. Ivana Bogojević. Njen tata je strog, pa se nalazimo u garažama u kraju...“

Poligrafistkinja je žurno napustila prostoriju. Sa hodnika se ubrzo začuo njen magareći smeh.

Sa Ivanom ću popričati kad stignem kući.

 

„Reka života“

Otkad zna za sebe, Ana je volela tu reku. Ljubav je nasledila od oca, sa kojim je pored vode provela bezbrojne sate. Dok su druga deca vreme trošila na gledanje crtanih filmova, ona je uživala u šetnjama obalom i sakupljanju ljuštura školjki i rečnih rakova.

Danas je Ana bila jedna od najcenjenijih naučnica koja se bavi izučavanjem kvaliteta voda i živog sveta u njima. Zbog toga je znala da ukoliko se plan za izgradnju fabrike cementa u blizini reke realizuje, to će značiti sigurnu propast za reku i živi svet u njoj. Nije imala nameru da dopusti da se to desi.

Oliver je imao sve: intelekt, dobar izgled, ali pre svega velike ambicije. I neka je proklet ako dozvoli da mu tamo neka naučnica koja se bori za očuvanje životne sredine pomrsi račune! Zagađenje iz cementare će uništiti reku. Koga uopšte briga za neke bezvezne živuljke u vodi? Taj posao je veoma unosan i doneće veliku dobit svima. Pa dobro, možda ne baš svima, ali njemu svakako. Osmehnuo se na tu pomisao. Sledećeg trenutka osetio je oštar bol i nakon toga je nastala praznina.

Kada je Oliver došao svesti, sve oko njega se ljuljalo. Shvatio je da se nalazi u čamcu, na sredini reke, sa vezanim rukama i nogama. U tom momentu nečije ruke su ga gurnule. Poslednje što je video pre nego što ga je progutala mračna voda bilo je lice starca.

Anin otac je voleo tu reku. I voleo je Anu više od svega.

Vaša Laguna