Pobednici konkursa „Pesma leda i vatre – novo poglavlje“

Dragi čitaoci,

Povodom Nedelje knjiga Džordža R. R. Martina organizovali smo literarni konkurs i zadali vam zanimljiv zadatak – da dopišete svoju epizodu njegovom čuvenom serijalu „Pesma leda i vatre“.

Članovi žirija, vrhunski poznavaoci žanra, Goran Skrobonja, Aleksandar Aca Seltik i Ivan Jovanović imali su težak zadatak da izaberu tri najbolje priče, jer ste pokazali izuzetnu kreativnost.



Pobedničku priču „Poljubljen vatrom, zaveden ledom“ napisao je Petar Milošević i osvojio knjige „Svet leda i vatre“, „Igra prestola – ilustrovano izdanje“ i „Sudar kraljeva – ilustrovano izdanje“.
 

Poljubljen vatrom, zaveden ledom

Naleti ledenog vetra podižu oblake snega.

Na proplanku iznad Uklete šume i podnožja Frostfanga svetlost vatre otkriva ulaz u pećinu. Strujanje vazduha raspiruje plamen, pa igrom senki neravni zidovi izgledaju kao džinovska lica koja se pokreću. Naga devojka kupa se u kladencu tople vode i otvorenih očiju, nalik na dve ledenoplave zimske ruže Vesterosa, budna sanja...

U snoviđenju lebdi iznad sopstvenog tela.

Leži nedaleko od kapije Zida prekrivena medveđim krznom, kao da spava. Kosa boje užarenog divljeg kestena rasuta joj je po golim ramenima i samrtnoj ledenoj postelji. Usud-drvo u podnožju lomače gori, ali plamen okleva... posustaje. Posle nekog vremena devojka najednom oživljava.

U viziji otvara oči uz krik; istim krikom u pećini izranja iz vode.

„Nikada nisi ni mislio da spališ moje telo“, odjekuju zidovi njenim promuklim glasom. „Gornju polovinu lomače napravio si od vlažne i zaleđene severnjačke cunge. I deca znaju da to drvo sa vatrom ne druguje – dao si mi vremena da oživim. Bila sam dovoljno daleko od Kralja Noći da njegova propast ne bude i moja, a dovoljno blizu postojbini da kletva predaka postane moje nasleđe.“

„Ti ne znaš ništa, ljubavi...“, često sam ti to znala reći, „ali za jedno si bio u pravu. Bićemo ponovo zajedno u našoj pećini.“

„Vidim podnožje Zida i tebe kako na vrancu predvodiš Slobodne Ljude. Okrećeš se da odmeriš kapiju koja se zatvara, pa ubrzo nestajete među stablima obližnje šume.

Negde u svesti-ispod-svesti prepoznaješ svoj put ka meni.

Čekam te.

Dovedi mi moj narod, ljubavi. Dovedi Kraljici Noći njenu buduću vojsku...“

 

Stara Nen

„Šta to gledaš, Stara Nen?“

Okrenula je glavu i susrela se sa sanjivim pogledom malog Brena. Znala je da je do pre nekoliko trenutaka bio vuk. Trčao je slobodan. Sada je ponovo tu, u krevetu. Ponoćni povetarac je ušao kroz prozor i rasplamsao sveću, razigravajući senke po zidovima sobe i po njenom naboranom licu. Duboko je uzdahnula i setno vratila pogled zvezdama. Bila je prelepa noć. Mirna noć. Neće biti još mnogo takvih.

„Čekam povratak zmajeva, mali Brene.“ Zastala je. Nije trebalo to da mu priča. Neke stvari Bren treba sam da sazna. Ona je tu samo da ga sačuva. Da ga usmeri. I da glumi dadilju.

Teško je bilo ćutati godinama, biti jedini koji zna. Ali Stara Nen je ćutala. Da nije, možda mali Bren ne bi sada tu ležao nepokretan. Morao je da padne. To ponavlja sebi svakog dana od tog kobnog događaja. Ipak, savest nije prestala da je grize. Šta ako nismo u pravu? Šta ako sve ovo ne bude dovoljno? Bren je mogao da proživi makar ono malo koliko nam je ostalo na svojim nogama...

„Drevne priče govore o crvenoj vatri na nebu“, konačno nastavi, „koja će najaviti njihov povratak. A biće nam potrebni zmajevi i njihov plamen.“ Bren je voleo priče i to je bio najveštiji način da mu se kaže ono što je trebalo da zna.
„Jer noć je mračna i puna užasa“, završi ona.
Okrenula se ponovo dečaku u krevetu. Bio je u dubokom snu. Dobro je, ipak je nije čuo. To je bio samo trenutak slabosti i Stara Nen je rešila da se on više ne ponovi. Treba da izdrži još samo malo.
Ispod gomile slojeva njene stare, otrcane odeće crvena ogrlica je jarko zasvetlela.

 

Pesma leda i vatre – novo poglavlje

Dok je prolazila kraj hramova, čula je iskušenike Kulta zvezdane mudrosti na vrhu njihovog vidikovca kako pevaju večernjim zvezdama. Njihovi grleni glasovi stapali su se u rečenice predvojene tako da kušaju jezik i dušu. S ogromnih mangala naloženih ispred doma Gospodara svetlosti dolebde vitica dima. Čula je molitve R’lorovih sveštenika kako odzvanjaju: „Noć je mračna i puna užasa“, opetovali su.

Ovima nije. Šta je Sunce naspram zvezdomorja? Samo kap u okeanu. Okrenula se ka reskim glasovima. Iako se nije pojačalo ni za jotu, pojanje joj ispuni uši. Čitavo telo joj se ukrutilo, duh je, čini se, želeo da iskoči iz mesa u koje beše zapreten. Prodajući Bruskove mušule, ostrige i puževe, Ket je čula šta se šapuće po dokovima i uličicama Krpareve luke.

Pojedinci su tvrdili da se zvezdočatci kulta mole nekome zakatančenom i sahranjenom, ali živom. Drugi su pak bili ubeđeni da kult slavi vladara sa ostrva Leng. Nekakvog crnog faraona. Iako je Lomas Hodač zabeležio da tamo stoluju božanske carice.

Znala je i za one druge, grozomornije glasine. O bleštavom trapezoedru. O krvjeziku. O praocu netopira.

O besmrtnom oborotnju, kadrom da se premetne u šta god poželi. Ta misao joj je delovala primamljivo. Naspram toga, umeće kojim raspolažu sveštenici Mnogolikog boga je najobičnija promena krinki na pozornici.

Čula je da se ljudi plaše topota nekakve bele kobile. Možda bi trebalo da ujaše za onim koji može biti i jahač i konj, i uhoda i magla. Gmizavim haosom u hiljadu obličja. Možda.

Ili ipak ne.

Kažu, cena je previsoka.

Pobedničke priče moći ćete da pročitate i u novembarskom broju Bukmarkera.

Čestitamo pobednicima i zahvaljujemo svim učesnicima koje je ova tema inspirisala!

Vaša, Laguna