Piter V. Bret i Adrijan Čajkovski: Od veštačke inteligencije opasnija je veštačka glupost

Piter V. Bret, američki autor epske fantastike, i britanski pisac naučne fantastike Adrijan Čajkovski bili su gosti niškog festivala „Vračevi i mačevi 2023“, odakle su poneli sjajne utiske i mnogo razgovarali o literaturi, a zatim su u beogradskoj knjižari Delfi u SKC-u predstavili svoje nove knjige u izdanju Lagune. Ovaj izdavač upravo je posle njegovog Demonskog ciklusa objavio novi roman Pitera V. Breta „Pustinjski princ“ u prevodu Nevene Andrić, prvu knjigu novog serijala Dolazak tame, u kojoj se opisuje period od petnaest godina nakon završetka rata sa stvorenjima tame, koja su od pamtiveka lovila noću i predstavljala pravu pošast za čovečanstvo. Bret je 1995. godine diplomirao englesku književnost i istoriju umetnosti na Univerzitetu Bafalo, a onda proveo više od jedne decenije u farmaceutskom izdavaštvu pre nego što se vratio svojoj ljubavi – pisanju. I Adrijan Čajkovski bavio se drugim poslovima, i kako kaže, stresnom advokaturom. Poznat je po romanu „Deca vremena“, ovenčanom prestižnom nagradom „Artur Klark“ za 2016. godinu, i „Deca propasti“, gde je čovek već eonima udaljen od Zemlje, dok ga saveznici pauci vraćaju sećanju na nju. Prevodilac Čajkovskog na srpski je Goran Skrobonja.



Vaši romani podsećaju na stare priče o dobru i zlu. Kakav je vaš „koncept dobra i zla“ i kako ga predočavate, naročito mlađim čitaocima?

Adrijan Čajkovski: U dečjim knjigama važna je poruka da se poseduje empatija i razumevanje za bića koja su različita. Mislim da je to jedan od najvažnijih načina da se zlo pobedi, jer ono najčešće leži u mržnji prema drugačijem. Pogledati biće koje nije čovek i videti da mu je ono nalik, da zaslužuje da ga uvažavamo, kao što poštujemo jedni druge. To je važna poruka i razlog zbog kojeg ljudi tako dobro razumeju moje knjige, to se odnosi jednako na naučnofantastični svet, kao i na realnost. Ideja je u suštini jednostavna. Pisac ne može mnogo toga da promeni u svetu. Ali ako pišem, onda će moj glas neko čuti, neko će pročitati. To je moje oruđe da svet učinim boljim mestom. Moji junaci uglavnom dolaze neplanski, iz moje podsvesti i načina na koji osećam svet. Povremeno imam povratne informacije od čitalaca. Ovo će zvučati smešno, ali poneko mi saopšti da više ne ubija pauke. Na toj maloj stvari vidi se da ljudi mogu da promene način na koji gledaju na stvari.

Piter V. Bret: Isto mislim. U svojim pripovestima trudim se da dam ljudsku perspektivu obe strane u konfliktu. U mom prvom romanu kultura glavnog junaka bliska je čitaocu, dok mu protivnička deluje neprijateljski. U narednoj knjizi opisao sam negativca od detinjstva, gde se vidi da u svakom životnom stupnju pokušava da spase svet na svoj način. Ali to radi iz kulturološki drugačije perspektive. Do njegovog odraslog doba čitalac ima potpuno drugačije viđenje razloga njegovih odluka. I kada se dva suprotstavljena glavna lika ponovo sretnu, čitalac ima drugačiju perspektivu njihovog odnosa. To važi i za ratove. Rat se dešava zato što se namerno dehumanizuje druga strana i jedini način da se to zaustavi jeste otvoriti se ka kulturi onog drugog i razumeti je. Dok sam pisao ove knjige, frustrirao me je američki rat protiv terorizma, koji je sa američke strane delovao kao vrlo pravedan, ali vodili su ga ljudi koji se nikada nisu potrudili da nauče jezik, da shvate iračku kulturu i religiju onih protiv kojih su se borili. Zbog grešaka koje su počinjene bio sam deprimiran i o tome sam želeo da progovorim u svojim knjigama. Pisanje mi nudi duboke uvide u različite karaktere, u priči imam jake heroje, ali i invalida – zaboravljenog ratnog veterana, zatim, junaka s autizmom, jednog koji se oporavlja od povrede. Dok čitalac saoseća sa njima, nadam se da će slično razumevanje razviti i u drugim oblastima svog života. Pratim svoje likove od detinjstva i njihove traume sa demonima, ali jedan je na primer žrtva seksualnog nasilja. Čitaocu je lakše kada vidi da se on transformiše do neverovatnih poduhvata kojima prevazilazi te početne traume.

Da li se desilo da ste nekada, kao Margaret Atvud i drugi autori distopija, predvideli neke događaje?

Adrijan Čajkovski: Naučna fantastika nije dobra u predviđanju budućnosti, ali dobro komentariše sadašnjost. Atvudova je uvidela pojave koje su već uzimale maha. Ona bi verovatno bila saglasna sa mnom, ali najgore što može da se desi autoru SF-a jeste da bude ostvareno ono o čemu je pisao, jer to su strašne teme. U jednoj od svojih novela pisao sam o Bregzitu i onda se on i desio. To se dešava, jer neke pojave su već ukorenjene u vremenu u kojem autor stvara.

Piter V. Bret: Margaret Atvud je verovatno užasnuta zbog toga koliko smo se približili stvarima o kojima je pisala. I u svojoj novoj knjizi tematizujem događaje koji su ispolitizovani u stvarnom svetu, ali se trudim da ih depolitizujem i da o njima mislim izvan levičarskih ili desničarskih stavova. Trudim se da kreiram svet fantastike koji ima slične probleme kao naša stvarnost. Iako je to svet monstruma, mnogi problemi sa kojima se suočavamo – rasizam, seksizam, etnocentrizam, sve to postoji u mojoj prozi, ali su u mom fokusu junaci koji nalaze način da se izbore sa patnjama, iako svet pokušava to da im oduzme.

 Da li ponekad imate osećaj apokalipse dok pišete?

Adrijan Čajkovski: U poslednjih šest godina kroz pisanje se suočavam sa onim što se dešava u svetu. Kad sam pod stresom, stavim to na papir i time sam konstruktivno olakšao svoje breme.

Piter V. Bret: Deluje tako u poslednje vreme, naročito zbog pandemije. Imao sam utisak da je svet u plamenu i da nema razloga da neko čita moje knjige o monstrumima. Ali ljudi su mi se obraćali preko društvenih mreža da ih baš čitanje odvraća od takve stvarnosti i daje im nadu. To mi je pomoglo. Deluje da zaista živimo u poslednjim vremenima, ali prisetimo se samo da su tako razmišljale i prethodne generacije. Moji roditelji su strahovali od nuklearnog rata, bilo je smešno kako smo se skrivali ispod stola od armagedona. Sada se ja plašim kraja sveta. Možda nas upravo ta briga spasava, tera nas da kreiramo društvene promene. A promene se dešavaju, iako sporije nego što bismo želeli.

Plašite li se dominacije veštačke inteligencije?

Adrijan Čajkovski: Gotovo da se više plašim veštačke gluposti. Ono što sada imamo nije ona veštačka inteligencija o kojoj piše SF literatura kao o nečemu nadljudskom. Problem je više u ljudima koji zloupotrebljavaju tehnologiju i ne shvataju za šta je sve korisna, a tehnologija ima mnogo mogućnosti.

Piter V. Bret: Mislim mnogo o delatnostima koje veštačka inteligencija za pet ili deset godina može sasvim da preuzme, a tu je i moj posao pisanja. Međutim, tokom istorije, svaki tehnički izum ljudima je oduzimao poslove. Ipak, društva su prihvatala promene i išla dalje, i iako ne znam kako ćemo mi ići napred, mislim da će se naći način saradnje čoveka i veštačke inteligencije, umesto što će roboti stvoriti pustoš.

Adrijan Čajkovski: Naš je posao da to zamišljamo.

Autor: Marina Vulićević
Izvor: Politika