Laguna - Bukmarker - Pitanja i odgovori za „Kuću orhideja“ - Knjige o kojima se priča
Sajamski dani od 15. do 31. oktobra
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Pitanja i odgovori za „Kuću orhideja“

Ime Lusinde Rajli postalo je poznato našoj čitalačkoj publici upravo zahvaljujući romanu „Kuća orhideja“, objavljenom na srpskom jeziku 2011. godine. Od tog trenutka, autorka je stekla vernu publiku koja sada u stopu prati njen serijal romana „Sedam sestara“. Dok iščekujemo četvrti roman iz tog serijala, poželeli smo da se prisetimo prvog romana Lusinde Rajli koji vam se toliko dopao. Pronašli smo ovaj intervju i podsetili se divne atmosfere te knjige…
 
Kako ste došli na ideju za „Kuću orhideja?

Sve je počelo dok sam bila na odmoru sa mužem na Tajlandu – zemlji u kojoj sam provela mnogo vremena dok sam bila dete –  i tom prilikom sam naletela na knjigu o orhidejama u hotelskoj sobi. Priča o putovanju orhideja iz tropskih džungli egzotičnog Istoka, sada dostupnih širom sveta (uključujući i hladan deo severne hemisfere u Norfolku gde živim), delovala mi je kao divan motiv za knjigu. Kada sam došla kući, pričala sam sa prijateljem koji je nedavno nasledio veliko gazdinstvo od roditelja, koje je morao da proda pošto su troškovi sahranjivanja bili previsoki. Iz tog razgovora, stvorila sam „Vorton park“ i osmislila lokaciju u Britaniji na kojoj se odvija radnja romana.

Knjiga se bavi temama poput Drugog svetskog rata. Kako je teklo istraživanje?

Provela sam dosta vremena pričajući sa ljudima u Engleskoj i na Tajlandu, koji su imali nešto da kažu o svojim iskustvima. U knjizi, lord Hari Kraford i Bil, baštovan idu da se bore i završavaju kao ratni zarobljenici. Imala sam sreće da na internetu naletim na dnevnik poručnika Džeka Feroua, za kog se ispostavilo da je iz Norfolka, i koji je objavio svoje zapise iz zarobljeništva. To mi je dalo onu preko potrebnu sponu koja spaja daleki Istok i Norfolk.

„Kuća orhideja“ je postala međunarodni bestseler sa preko 2 miliona prodatih primeraka. Šta mislite, zašto je postao tako uspešan?

Mislim da je jedan od razloga uspeha to što je knjiga o veri, nadi, ljubavi i pobedi dobrog nad lošim. Većina nas se pita da li smo izgubili moralni kompas. Prošlost, sa svojim porodičnim vrednostima, integritetom i dužnošću donosi utehu i nadu za budućnost.

Zašto su orhideje toliko bitne u knjizi?

Orhideje su motiv koji se provlači kroz knjigu, od bajke na početku, do samog kraja priče. Staklenici u Vorton parku takođe igraju veliku ulogu u zapletu i naravno Heri Kraford daje svojoj Lidiji nadimak „Orhideja.“

Na početku knjige, Džulija, koja je u žalosti, vraća se u Vorton park, mesto gde je odrasla. Šta nam to govori o značenju „doma“ u ovoj priči?

Sam Vorton park je jedan od centralnih likova u knjizi. U jednom trenutku Džulija shvata da Vorton park ne pripada Krafordovima ‒ oni pripadaju njemu. Mislim da termin „dom“ ima isto značenje za svako ljudsko biće. To je mesto gde leži vaša prošlost i gde se osećate bezbedno i zaštićeno.

Knjiga govori o romantičnoj, ali uverljivoj priči. Kako su vaši čitaoci reagovali na to?

Da budem iskrena, kada pišem prvu verziju priče, pišem je za sebe, a ne za publiku. Nisam znala šta će drugi da misle ili osećaju. Činjenica da sam prodala toliko primeraka knjige u svetu je divno iznenađenje. A dobijala sam i neke neverovatne mejlove i pisma od čitalaca u kojima su pisali kako ih je knjiga ganula do suza.

Ko su vam omiljeni likovi u knjizi? I da li ste osećali bes prema Hariju i Ksavijeru, dok ste je pisali?

Bil i Elsi su definitivno moji omiljeni likovi – lojalni i istrajni. Ne, nisam osećala bes prema Hariju – morao je da donese srceparajuću odluku – da li da prati svoju ljubav ili da ostane da obavi dužnost? Ksavijer... pa! On je samo slab, sebičan muškarac, a svi znamo po jednog takvog...

Da li je veza između egzotičnog Tajlanda i Norfolka metaforička?

Moja dva najomiljenija mesta na svetu su Tajland i Norfolk i želela sam da ih uključim u knjigu. Sivilo pejzaža u Norfolku oslikava se u Džulijinoj tugi, a vrelina Tajlanda je metafora za strastvena osećanja koja je Hari gajio prema Lidiji.

Da li je teško napisati epsku priču a ne biti predvidiv?

Naravno da sam svesna klišea, ali dok pišem priču nikada ne znam šta će se sledeće dogoditi, zato što su likovi ti koji preuzimaju vođstvo. Tako da to nikada nije bio problem. Do sada...

„Kuća orhideja“ govori o tome kako teške odluke utiču na vaš život. Ali nije li nekad nemoguće razlikovati dobro od lošeg?

Naravno da jeste – ali verujem da ljudi retko rade ono što misle da je pogrešno. Verujem da treba slušati sopstveni instinkt pri donošenju velikih odluka. Retko kad me je usmerio u pogrešnom pravcu. Ukoliko ga ne poslušam, pokajem se...

„Ljubav“ igra veliku ulogu u knjizi. Da li verujete u ljubav koja pobeđuje sve ‒ čak i izdaju i laž?

Ne, nažalost, iako sam romantik u duši, ne verujem da ljubav može sve da pobedi. Ovo je jasno iz potresne situacije u kojoj se Hari i Lidija nađu na kraju knjige. Često ljudi moraju da izaberu između glave i srca, kao što to Hari čini kada shvati da nikada ne može biti sa Lidijom.

Džulija Forester, vaša junakinja iz „Kuće orhideja“, je jaka i prihvata svoju patnju. Da li smatrate da ta patnja ima svoju pozitivnu stranu?

Džulija je na putovanju od očaja do radosti i jedini način da dostigne svoju srećnu tačku na kraju je da prihvati prošle tuge. Životi svih nas sadrže tugu i radost koji stvaraju ravnotežu. Kao što kaže Aurora, narator iz „Devojčice na litici“ kako možete znati kada ste srećni ako nikada niste bili tužni? To su slojevi života, a sve što možemo da uradimo jeste da iskoristimo najbolje svaki trenutak. Džulija na kraju knjige kaže: „Trenutak je sve što imamo“... Verujem da je to putovanje na koje svi moramo da pođemo ako želimo da živimo pozitivnu budućnost. Mislim da su oproštaj i razumevanje onoga što se desilo, osnov za dostizanje sreće i mira.

Da li ste nešto naučili dok ste pisali „Kuću orhideja“?

Napisala sam ovaj roman bez bilo kakvog ugovora sa nekom izdavačkom kućom. Bio je to plod ljubavi, koji se sam napisao. Sipala sam svoje emocije na stranice ne razmišljajući o tome da li će ih iko pročitati. Tako da je možda najvažnija stvar koju sam naučila da uvek morate pisati iz srca i da nikada ne razmišljate da li će se to prodati.
 
Izvor: lucindariley.co.uk
Prevod: Miloš Vulikić


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
tajne pisaca putevima misterije i intrige laguna knjige Tajne pisaca: Putevima misterije i intrige
15.10.2021.
Šta se dogodilo sa najbogatijom Beograđankom svih vremena – pitanje je koje decenijama intrigira ne samo policiju već i celokupnu domaću javnost. Stoga ne čudi što je dokumentarni triler „Do viđenja!“...
više
ženska borba za osvajanje moći laguna knjige Ženska borba za osvajanje moći
15.10.2021.
U intervjuu za Bukmarker Ana Solomon otkriva zašto je želela da napiše „Knjigu o V.“ i kako nas neke priče mogu zarobiti ali i osloboditi. Ana Solomon, američka novinarka i književnica, dvostruka d...
više
volela bih da više ljudi pročita sto i jedan dalmatinac dodi smit laguna knjige Volela bih da više ljudi pročita „Sto i jedan dalmatinac“ Dodi Smit
15.10.2021.
Gledali ste filmove i crtaće, ali roman je mnogo zabavniji – pravo štivo za jesenje dane. Ubeđeni ste da znate priču o sto i jednom dalmatincu. Gledali ste ekranizacije, bilo da se radi o šarmantno...
više
prikaz romana sastanak s pepelom žakline kiš laguna knjige Prikaz romana „Sastanak s pepelom“ Žakline Kiš
15.10.2021.
Beogradska Laguna objavila je nedavno četvrti roman pančevačke književnice i umetnice Žakline Kiš „Sastanak s pepelom“. Roman je mešavina lične i kolektivne drame, nežne ljubavne priče i psihološkog t...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.