Pesme leda i vatre i supa

Šta se krije iza Martinove opsesije čorbom u vekni hleba?
 
Kremasti paprikaši od morskih plodova servirani u izdubljenim veknama hleba su zapravo prava tema kojom se Martin bavi.
 

HBO je tokom sedam sezona serijala „Igra prestola“, uspeo da prenese na ekrane izuzetno kompleksan svet opisan u romanima Džordža R. R. Martina sa neverovatnom verodostojnošću. Prikazane su sve najvažnije Martinove teme: incest, silovanje, mučenje, ropstvo. Cena koju nemoćni plaćaju kada su upleteni u igre moćnika. Etika kontrole uma. Piromasteri. Međutim, postoji jedan ključan element iz romana koji je u serijalu konstantno izbegavan, jedna od Martinovih strasti, očigledno previše vrela za TV ekrane: a to je supa. Preciznije, supe od morskih plodova. Kremasti paprikaši od morskih plodova servirani u izdubljenim veknama hleba su zapravo ono što je Martinova osnovna tema, a gotovo da su u potpunosti isključeni iz serije „Igra prestola“.

Sažimajući Martinovo delo, HBO i tvorci serijala su ovu raskošnu pripovest preobrazili u napetu, zaraznu i (uglavnom) doslednu i konzistentnu priču. Međutim, ispostavlja se da ono što je izbačeno nije nevažno. Martin je svoj svet kreirao neverovatno, čak zapanjujuće detaljno. Martinova priča ide u prošlost čak 10.000 godina. Opisuje izborne podzakonske akte gvozdenorođenih, rodoslovlja  manjih plemenitih kuća Erinovog dola, vodeni život u kolibama na oko reke Rojne – sve to je opisano izuzetno precizno.
 
Ali, pre svega, Martin opisuje hranu. Zapravo, Martinov jedinstveni pripovedački zaštitni znak je to što će prirediti veličanstvenu gozbu o kojoj će balaviti na sledećih 20 strana, pre nego što ubaci poneko ubistvo. A ako ijedno jelo može da se izdvoji kao lajtmotiv ili fiks ideja, to je svakako supa.


 
U „Igri prestola“ supa je svuda. Ona je pokazatelj regionalnih razlika. Ona je ispit ličnosti. Časni ljudi dele svoju supu. Loši ljudi je prisvajaju samo za sebe. Loša supa je predskazanje loših stvari: pronicljivi čitalac je znao da će na Crvenoj svadbi stvari poći po zlu mnogo pre nego što su isukani prvi mačevi, samo na osnovu one bljutave supe od praziluka koju su Freji poslužili.
 
U Bravosu tezga za supe je bila scena ubistva. Supa je, takođe, i sredstvo za sklapanje mira. Čorba od crnog luka je pomogla da se okonča rat. Jedan od likova se čak pretvorio u kašu, da bi spasao drugog (ovo je, verovatno pomalo kontroverzno.)
 
Zapanjujuća je sama raznovrsnost supa opisanih u „Pesmama leda i vatre“. Martin opisuje čorbe od đumbira, morskih algi, slatkih trava, zabiberenih kraba, žaba, riba, jagnjetine, divljači, pasjeg mesa i mesa slona. Svaka oblast Sedam kraljevstava ima svoju supu. Kao i slobodni gradovi Esosa. Na Severu se najviše jede paprikaš od govedine i ječma. U straćarama Buvlje rupe, prosjaci gutaju masne splačine (kiln čorbe), srećni ako nađu i komadić mesa. Na Zidu, pripadnici Noćne straže, hrane se činijama gustog pasulja sa slaninom. Na Gvozdenim ostrvima, post završavaju „čorbom od školjki i morskih algi pripremljenom iznad razbuktale vatre“, što zvuči kao nešto što služe u modernim restoranima.



U Dorni, vatreno ljut paprikaš od sedam različitih vrsta zmija, koje se lagano krčkaju začinjene zmajevom paprikom i krvavim pomorandžama, služi se sa mrvicom zmijskog otrova da dobije na jačini. U Volantisu prave hladnu supu od cvekle, „gustu i bogatu poput purpurnog meda“, koja je zapravo boršč. Koliko je stvarno dekadentan grad Astapor u Zalivu robova? Nauljite kosu, navucite lanenu odoru, i poslužite se lokalnim specijalitetom, crvenom hobotnicom  i paprikašem od nerođenog šteneta.
 
Ono što su batleri za P. Dž. Vudhausa, poželjni udvarači za Džejn Ostin, konjske lešine za Kormaka Mekartija, to su za Dž. R. R. Martina supe. Ali ipak postoji jedna stvar koju voli da opisuje više i od same supe, a to je supa poslužena u hlebu. Njegovi likovi konstantno kasape vekne hleba, kopajući u njima rovove, u koje zatim ulivaju supu. (Iako nemam ništa protiv nerođene štenadi i zmijskog otrova, ovde ipak povlačim crtu. Supa ne treba da se služi u hlebu.) Martinova opsesija supom dostiže vrhunac u romanu „Ples sa zmajevima“, petom nastavku serijala.
 
U prve tri knjige serijala zaplet je majstorski osmišljen, prepun neverovatnih avantura koje čitaocu jedva da ostavljaju vremena da diše. Četvrta knjiga „Gozba za vrane“ nije takva. Veći deo te knjige ostavlja utisak da Martin pokušava da ubije vreme čekajući da se dogodi nešto uzbudljivo. I tako, kupio sam „Ples sa zmajevima“ istog dana kad je knjiga izašla i poneo je na put za London, sa očajničkom željom da saznam šta će se dogoditi sa likovima koje  najviše volim, kao i sa onima koje najviše mrzim. Umesto toga, shvatio sam da čitam nastavak koji bih nazvao „U potrazi za čorbom“.

Glavni lik Davos Sivort, krijumčar, mornar i kraljeva ruka Stanisa Barateona. (U knjigama, Stanis je još uvek živ.) Davos, putujući morem ka severu da osigura savezništvo, zaustavlja se na Sestrama, grupi malih ostrva, u blizini Erinovog Dola, koja podsećaju na Škotska zapadna ostrva.


 
Kad se našao tamo, odlazi u gostionicu. Mesto je prljavo, ali dobro snabdeveno supom. Uskoro je zarobljen i odveden pred lokalnog lorda, smutljivca zvanog Godrik. Ponovo se služi supa, sestrinska čorba, „u izdubljenoj staroj vekni“. E sada se Martin baca na posao:
 
„…bila je gusta i puna praziluka, mrkve, ječma, bele i žute repe, školjki, komada bakalara i krabinog mesa, zalivena gustom pavlakom. Bila je to čorba kakva će zagrejati čoveka do kosti, prava stvar za kišnu, hladnu noć. Davos zahvalno poče da jede.“
 
I sada kada smo se upoznali sa supom i svim njenim sastojcima, vreme je da zaista uronimo u priču:
 
„Već si probao sestrinu čorbu?“
„Jesam, moj gospodaru.“ Ista čorba se služila svuda po Tri Sestre, u svakoj krčmi i taverni.“
„Ova je bolja od onih što si ranije jeo. Kuva je Džela. Kći moje kćeri. Jesi li oženjen viteže od praziluka?“
 
I to se nastavlja.
 
„Šteta. Džela je neudata. Neugledne žene su najbolje supruge. Unutra imaš tri vrste kraba. Crvene krabe i krabe pauke i osvajače. Ja ne jedem krabu pauka, sem u sestrinoj čorbi. Zbog toga sam skoro pa ljudožder.“
 
Sada smo upoznati sa sastojcima supe, njenim poreklom i simboličkim značajem. Ali još uvek nismo završili. Ovi likovi su su sa supom tek počeli.
 
„Da li to osećam šafran?“ Šafran je bio vredniji od zlata. Davos ga je probao samo jednom ranije, kada mu je kralj Robert poslao pola ribe na gozbi na Zmajkamenu.
 
„Jeste. Iz Karta. Ima i bibera. Mleveni crni biber iz Volantisa, nema ničeg lepšeg. Uzmi koliko hoćeš ako ako ti je do bibera. Imam četrdeset sadnuka. Da ne spominjemo karanfilić, oraščić i pola oke šafrana. Uzeo sam ih s jedne tamnooke device.“
 
Sećam se da sam tokom leta ka Londonu čitao ove delove u neverici. Zašto? Čemu ovo? Šta sve ovo treba da znači? Gde su bitke i krize nastale iz slučajnosti i zombiji sa severa? Zašto nadugačko i naširoko čitam o degustaciji čorbe?
 
Dugo sam verovao da su oni detalji koji odskaču od zapleta nešto što je autoru lično od velikog značaja. Setimo se zanesenosti džezom koju pronalazimo kod Harukija Murakamija, ili načina na koji je Nabokov u svojim romanima skrivao aluzije na leptire. Najjednostavniji odgovor na pitanje „zašto u Vesterosu ima toliko supe“ jeste da Džordž R. R. Martin zaista mnogo voli supu. Šta god to bilo za Martina ‒ kao što je kolač madlena za Prusta ‒ mislim da je otkrio u nekom restoranu na obali, posluženu u vekni od kiselog testa.
 
Ipak na nekon nivou, mislim da postoji svrha u moru čorbe opisanom na ovim stranicama. Mislim da je čak i Martinu potrebna protivteža svom tom ubijanju i mučenju i gomilanju čudovišta u njegovim knjigama. A šta bi bio bolji beg iz ovog paklenog okruženja koje podseća na mračni srednji vek, od okrepljujuće, kremaste čorbe? Na kraju krajeva, moć je samo iluzija. Haos vlada. Zima dolazi. Ali supa može da zagreje čoveka do srži.
 
 
Autor: Džejkob Mikanovski
Izvor: slate.com
Prevod: Maja Horvat