Pavle Zelić korača stopama slavnog pretka

Ljudi, Zemlja nije ravna ploča!

Postao je zvezda sa pandemijom virusa korona dok nam je, kao predstavnik Agencije za lekove, sa malih ekrana objašnjavao sve o vakcinama. Ipak, ovaj farmaceut je odranije bio poznat kao autor stripova, pisac filmskih scenarija, romana i kratkih priča, voditelj aukcijskih prodaja umetničkih dela, predavač na fakultetima u zemlji i kongresima u inostranstvu. Sada nam je ponudio zbirku priča „Dum-dum“ u kojoj je pomešao svoju fantastičnu maštu i sopstveni uzbudljivi život.



Sa predstavljanjem nove zbirke priča Pavla Zelića neće ići lako: one i jesu istinite, stigle su na papir pravo iz života, ali opet su i nekako neobične, a kada se tiču budućnosti i – zastrašujuće. I sam naziv „Dum dum“ nagoveštava neizvesnost. Ima ih osamnaest. Isto toliko godina Zelić piše i objavljuje ono što napiše.

Prvu zbirku „Poslednja velika avantura“ objavio je pre deset godina. Bila je to nagrada za pobedu na konkursu za mlade pisce koji je organizovala Matica srpska iz Novog Sada. Kada danas razmišlja o toj „pobedi“, Pavle smatra da je u međuvremenu mnogo napredovao kao pisac i da su ti rani radovi zaslužili da budu dorađeni u čemu ga je podržao kolega, pisac Dejan Stojiljković, urednik u izdavačkoj kući Laguna.

„Od pedesetak koje sam napisao i objavio izabrali smo najbolje, dugo ih brusili, nekima i nazive menjali i jedina dilema koju smo imali bila je sa kojom pričom da počnemo zbirku“, objašnjava nam Pavle Zelić, neposredno pred studijski odlazak u SAD, gde će godinu dana provesti u Atlanti. On tamo na univerzitetu već pohađa časove iz oblasti virusologije, epidemiologije, medicinske ekologije, kontrole lekova u SAD i zloupotrebe lekova među mladom populacijom. Praksa ga čeka u američkom Centru za kontrolu bolesti čije mišljenje je uvaženo i merodavno u svetu, možda i koliko ono što stiže iz Svetske zdravstvene organizacije.

Biti ili ne biti, takva je bila dilema Zelića i Stojiljkovića. „Sami“ ili „Dum-dum“. Prva je najpoznatija Zelićeva priča, fantastika na pragu stvarnosti, nešto poput onoga što je radio Žil Vern nekada. Distopijska priča o budućnosti u kojoj su životinje izumrle. U zoološkim vrtovima zamenili su ih roboti u obliku životinja. U beogradskom vrtu, ostala je još samo jedna prava životinja, šimpanza Sami.

– Priča je objavljena u još nekim zemljama, od Hrvatske preko Grčke do Rusije i nikoga ne ostavlja ravnodušnim, posebno zato što je počela da se ostvaruje – kaže autor „Samija“ koji je prvi put objavljen u „Politikinom Zabavniku“ pre mnogo godina. – U kineskim vodenim parkovima posetioci se već zabavljaju sa delfinima-robotima.

Izbor je pao, ipak, na priču „Dum-dum“ kojom zbirka počinje i po njoj se zove.

„Ona je suština mog načina pripovedanja, poseduje fino oneuobičavanje stvarnosti, kako ja to volim da kažem.“

Govori o jednom dečaku koji leži na intenzivnoj nezi dečje bolnice u Beogradu, za vreme ratova devedesetih. Operisan je, preko puta njega leži drugi dečak, ranjen opasnim, i međunarodnim konvencijama zabranjenim, dum-dum mecima, kojima ga je pogodio snajperista u Bosni. Dečak je u komi i oko njega se pojavljuju utvare, spremne da mu ukradu dušu. Ipak, postoji nada, ali i uverenje da se vredi boriti za život.

„A ono što je posebno važno jeste da je to istinita priča, to se meni desilo, ja sam taj dečak koji je imao halucinacije kao posledicicu anestezije prilikom operacije“, objašnjava nam Zelić. „To najviše volim u književnosti, da nije najjasnije da li je stvarnost ili mašta. To je moje srce dato na izvolite čitaocima, moja lična trauma, ali i nada u nepokorivost ljudskog duha, posebno u čistoću i snagu dečje duše.“

Nos u knjigama

Pavle je u bolnici ležao nakon operacije bubrega koju je izveo naš čuveni urolog dr Savo Perović. Pavlovi roditelji su, seća se on, jedva uspevali da nađu zavoje, konce i drugu opremu za operaciju čija je nestašica vladala tih ratnih godina, početkom devedesetih.

„Moj bubreg je hipertrofirao i bio sam na ivici da ga izgubim. Bila je neophodna hitna operacija iako sam sa trinaest godina bio prestar za takav zahvat. Bubreg je spašen i zadržao je kakvu-takvu funkciju.“

Devedesete godine su velika inspiracija za Zelićevo stvaralaštvo. I roman „Peščana hronika“ dešava se većim delom uoči NATO bombardovanja naše zemlje.

„Tinejdžersko doba provodio sam u nacionalnim i ličnim lutanjima, išao na proteste, bežao sa drugarima sa časova da bih bio na ulici i zato i danas duboko osećam taj period koji jeste, istina, prilično raubovan u domaćoj umetnosti. Sve moje priče su toliko lične, čak i kada su u žanru naučne fantastike, da u gotovo svakoj postoji lik koji je moje drugo ja.“

Svoje prvo ja gradio je čitajući knjige. Danas je ceo jedan zid u njegovom domu pokriven policama sa knjigama, a još nekoliko takvih zidova moglo bi se napuniti knjigama koje su rasute kojekuda.

„Bio sam bolešljiv kao dete i otkad znam za sebe pamtim svoj nos zagnjuren u knjige“, smeje se Pavle. „Bio sam član biblioteke ʼPetar Kočićʼ, koja više ne postoji, i bukvalno sam išao redom i čitao sve knjige sa svake police. Uopšte nisam birao. Uživao sam u Remarku. Mislim da je važno da svaki dečak u nekom trenutku pročita sve od Remarka, to mu daje osnovne principe života, zdrave i ispravne. Gutao sam Žila Verna, Herberta Velsa, Stivena Kinga i Reja Bredberija, naročito Rejmonda Karvera koji je mnogo uticao na mene.“

Književnost ili farmacija – postavila se dilema kada je mladi Zelić trebalo da odluči šta će studirati. Želeo je da nastavi porodičnu, lekarsku tradiciju (otac Obrad Zelić poznati je profesor stomatologije), ali voleo je i da piše.

„Otac me je odveo kod svog prijatelja Milorada Pavića koji me je pitao zašto želim da upišem svetsku književnost uporedo sa farmacijom. ʼZato što želim da budem pisacʼ, odgovorim, a on mi uzvrati: ʼPa ne uči se to na fakultetu, tamo možeš da postaneš profesor književnosti, a ako hoćeš da budeš pisac, sedi i piši!'“

Pavle je velikog pisca poslušao delimično. Upisao je farmaciju da bi, kako kaže, zadovoljio svoju potrebu da pomaže ljudima, ali je uzeo i spisak dela koja se izučavaju na studijima svetske književnosti i sve ih pročitao. „Hteo sam da vidim šta je to najbolje napisano i najvažnije u istoriji svetske literature, a što se studentima preporučuje da pročitaju“, kaže Zelić.

Odrastanje uz „Ilustrovanu“

 Ističe da se zanatski pisanju učio na sasvim drugačijoj vrsti pisanja.

„Odrastao sam čitajući ʼIlustrovanu Politikuʼ i ʼPolitikin Zabavnikʼ. Baš sam pre neki dan pričao sa majkom Biserkom, profesrkom matematike, koja me je podsetila da sam je, kada sam bio mali, pitao kako ona tako zna sve te stvari o kojima mi priča, a ona mi je odgovorila: ʼPa čitam Ilustrovanu Politiku!ʼ Tako sam i ja počeo da je čitam. Najviše sam, u početku, voleo strip o Denisu, a posle krimi-priču. Te krimi-priče iz ʼIlustrovaneʼ i naučno-fantastične iz ʼZabavnikaʼ uticale su na mene mnogo. Naučio sam da budem disciplinovan u pisanju, da pišem kratko, ali sažeto, prave male romane sabijene na nekoliko stranica. To mi je ostalo do danas, da svoje priče komprimujem kao što se to čini sa ugljenikom da bi postao savršeni dijamant.“

Možda će zahvaljujući svojoj upornosti i posvećenosti svemu što radi Pavle jednog dana dostići i slavu svog pretka, arhimandrita Gerasima Zelića.

„Otac je objavio knjigu o njemu. Živeo je u vreme Napoleona Bonaparte i ruske carice Katarine Velike. Bio je upravitelj svih pravoslavnih manastira u Dalmaciji, borio se protiv pokatoličavanja tamošnjih Srba, bio je Napoleonov prijatelj, gost na njegovoj svadbi, i prijatelj ruske carice i austrijskog cara Franca Jozefa. Mi smo potomci Gerasimovog rođenog brata. On kao monah nije imao decu. Gerasim je bio prijatelj i Dositeja Obradovića i njegovo ʼŽitijeʼ je u svetskim razmerama značajna istorigrafska knjiga koja se preštampavala i imala veliki tiraž. Gerasim je bio među prvim članovima Matice srpske.“

Najpre su iz mašte mladog Pavla Zelića izlazili kraći zapisi, a prve priče tek krajem srednje škole. Stripovi su stigli na red mnogo kasnije. Prvo je pisao kritike stripova. Voleo je junake poput Dilana Doga, Gastona i Martija Misterije, grafičke novele Frenka Milera, ili „Družinu od vješala“. Prvi strip-album „Družina Dardaneli“ napisao je i objavio tek 2011. i odmah je dobio odlične kritike, čak i u svetu. Drugi deo tog stripa usledio je četiri godine kasnije. Neobično i novo je bilo to što je u toj priči Zelić pomešao junake iz svetske i domaće književnosti i smestio ih u neobičnu avanturu. Tako na jednom mestu srećemo Raskoljnikova, Damu sa kamelijama, Hajduk Stanka, Karađoza, grofa Vronskog, Jozefa Ka, Old Šeterhenda, Savu Savanovića i druge.

„Dragan Paunović je maestralno nacrtao taj strip sa kojim smo vizuelno i narativno pomerili granice u domaćim okvirima, pomirili umetnički svet sa pop kulturom koja može svakome da se dopadne“, objašnjava Zelić koji je u međuvremenu radio na mnogo kratkih stripova.



Problem lažnih lekova

Posebno je ponosan na edukativni strip „Lana i Tafi“ koji je preveden na deset jezika:

„U njemu je reč o borbi protiv falsifikovanih lekova, a to je moja specijalnost. Bio sam predsednik, sada sam potpredsednik Saveta Evrope za tu oblast, a radim kao stručnjak za tu tematiku i sa Svetskom zdravstvenom o rganizacijom i Evropskom unijom. Hteo sam da pomoću stripa, među mladima, podignemo svest o tom problemu. Lažni lekovi su pandemija za sebe. To je globalna nelegalna industrija vredna stotine milijardi evra, a malo se o tome zna iako su lažni lekovi opasna stvar, oni nisu kao lažne patike ili farmerke.“

Pavle je napisao i roman „Peščana hronika“ (misterija vezana za nacističke logore, tajanstvene zakopane predmete, izgradnju Novog Beograda i Službu državne bezbednosti u savremeno doba), a čitaocima je ponudio i dve zbirke priča. Mnoge od njih je radio po narudžbini, najčešće za „Politiku“ i „Politikin Zabavnik“. Iako u zbirci „Dum-dum“ postoji tek nekoliko priča bez trunke fantastike, ipak je utisak da je Pavle Zelić potpuno uronjen u taj žanr koji razvija maštu. Uverava nas da grešimo:

„Koristim ga po potrebi, ne robujem žanrovima.“

 Ali, priznaje da mu mašte ne manjka, što mu sada koristi, ne samo u pisanju, već i u privatnom životu:

„Najviše u druženju sa sestrićima kojima pričam pred spavanje. Te priče su neverovatnije od svega što sam napisao. Svaki put izmišljam priču na licu mesta i u njima su junaci upravo oni, Rastko i Milan koji imaju devet i pet godina. Tako su junaci priče dva mala robota Rastko i Milan ili dva mala čarobnjaka Rastko i Milan, ili su jednorog i vuk i tako redom.“

Bebisiter kakav se poželeti može! Pavle se smeje na ideju o još jednom poslu za njega. Što da ne. Toliko toga već radi istovremeno da ne bi ni osetio još jednu obavezu na svojim plećima. On piše filmske scenarije: četiri su već prošli konkurse, napisani su ili adaptirani (kratke priče „Sami“ i „Dum-dum“, roman „Peščana hronika“ i tinejdžerska komedija „Brucoši“), sa Dušicom Novaković piše još jedan, „Prvi jahač“ o pandemiji korona virusa.

Filmsku kritiku počeo je da piše davno, sa danas poznatim Dimitrijem Vojnovim, a to i dalje ponekad radi. Povremeno piše eseje na temu popularne kulture, bio je i urednik zbirke erotskih priča.

U aukcijskoj kući svoje majke radi kao voditelj javnih prodaja – sa sve aukcijskim čekićem kojim oglašava da je slika prodata. Tu se iskristalisala i Zelićeva ljubav prema likovnoj umetnosti, posebno savremenoj, jednostavnoj. Ističe Institut umetnosti u Čikagu gde se u jednoj sobi nalaze dve od njemu tri najomiljenije slike na svetu: to su „Noćne ptice“ Edvarda Hopera i „Slika Dorijana Greja“ Ivana Olbrajta.

Uporedo, Pavle drži predavanja, kako na umetničkim školama (FDU i Fakultet za medije i komunikacije) o pripovedanju ili scenarijima za strip, tako i na matičnom Farmaceutskom fakultetu.

Službeno je, kao menadžer za međunarodnu saradnju, odnose sa javnošću i evropske integracije u okviru Agencije za lekove, proputovao svet, od SAD preko Afrike do Južne Amerike gde je na kongresima držao predavanja na temu falsifikovanih lekova, neželjenih reakcija na lekove ili komunikaciji u farmaceutskoj industriji.

Poražen, bez reči

Sa četrdeset i dve godine, koliko sada ima, Pavle Zelić može da kaže da je njegov dosadašnji život bio avantura. Ipak, tek je poslednjih godinu i po dana, sa pandemijom, on postao prava zvezda. Na malim ekranima objašnjavao nam je sve o vakcinama i borbi protiv kovida 19.

„Već dvanaest godina radim u Agenciji za lekove. Bio sam dosta u javnosti i prilikom prošle epidemije svinjskog gripa ili kad god su problemi sa lekovima. Ali, ova pandemija je nešto posebno, to je situacija kada smo svi morali da damo više od svog maksimuma, posebno ljudi koji su u skafanderima provodili dane i noći i za koje imam neizmerno poštovanje. Oni su pravi heroji pandemije. Kako bih pored njih ja ikada smeo da kažem za sebe da sam umoran, da mi je teško, da je praznik, vikend? Uradili smo dobar posao sa vakcinama i podizanjem svesti o potrebi vakcinisanja, ali posao nije gotov. Ljude i dalje zbunjuju čak i osnovne stvari, ali mi iz lekarske struke moramo da razumemo kakve su to filozofske sumnje koje ih muče povodom vakcina i virusa i da im pružimo odgovore i rešenje tih dilema.“

Priznaje da je teško razumom se boriti protiv gluposti.

„U trenutku kada su svima dostupne informacije i naučni radovi događa se da naspram hiljada stranica koje su ispisali ugledni naučnici i istraživači, nakon godina proučavanja, stoji jedan komentar na Fejsbuku i on je jači od svega, jer poziva na sumnju. On sumnja u sve što je potvrđeno i dokumentovano, a za šta su potrošene godine rada. A najviše sam poražen kada vidim kolege koje sumnjaju. Tada ostajem bez argumenata, poražen, bez reči.“

Ipak, na neka pitanja nauka nema odgovore?

„Ali, baš u tome se ogleda odgovornost nauke koja ne može da daje odgovore dok za njih nema dokaza. Ogroman broj ljudi svakodnevno radi na tome da dođemo do potvrda i rešenja. Zapanjuje me negiranje nauke, poziv da se veruje u sumanute teorije koje postoje samo zato što nauka još ide ka konačnom odgovoru. Priča ʼVeliki vakcinatorʼ u ovoj zbirci takođe govori o bliskoj budućnosti u kojoj je zabranjena vakcinacija. U svetu gde raste ne samo broj antivakcinaša već i ravnozemljaša, u svetu koji sebe degradira na srednjovekovni način razmišljanja, pokazuje se da čovečanstvo na intelektualnom nivou nije napredovalo onoliko koliko su tehnologija i nauka. Nauka se odvojila od pojedinca koji zauzima odbrambeni stav prema nečemu što je daleko od njega, a postoje ljudi koji radi svojih interesa takvu situaciju koriste.“ 

Autor: Srđan Jokanović
Izvor: Ilustrovana Politika