„Ovo niko ne pominje“: Život vs nešto slično

Na izborima je ponovo pobedila represivna stranka, iako biste se zakleli da dolazi promena, a društvo ispoljava visok nivo osvešćenosti. Rekorde gledanosti obaraju rijaliti programi i klinci na ekskurzijama preferiraju zapanjujući šund, mada se činilo da ukus većine postaje nešto prefinjeniji, te da su u najmanju ruku izbirljiviji. Mislili ste da vaš omiljeni portal čita svaka treća osoba i da svet staje u „balon“ koji obrazuju društvene mreže sa prividom realnosti skrojene prema meri korisnika. I kako, onda, ratovi još traju, cene uporno skaču, „obične“ pojedince nije briga za vaše uzvišene predmete interesovanja, a virtualni megafon ipak nema tako veliki domet? Dobro došli u prokletstvo instant onlajn dostupnosti skoro svakog sadržaja, koje čini da lako gubimo dodir sa stvarnošću i zanosimo se varkom o širem značaju sopstvenog tvita, statusa ili objavljene fotografije.

Upravo sa takve dve oprečne strane uticaja globalne mreže suočava se glavna junakinja romana Patriše Lokvud, uznemirujuće ukorenjenog u aktuelnostima. Mlada žena čiji nas pripovedni glas sve vreme iscepkano vodi kroz knjigu „Ovo niko ne pominje“ stekla je uspeh i novac kao jedna od popularnijih internet glasnogovornica. Njen život se gotovo u potpunosti odvija na portalu, zaokupljena je poplavom sopstvenih i tuđih zapažanja, u rasponu od dubioznih do krajnje besmislenih i glupavih. Negde u pozadini takve angažovanosti, baš kao da dolazi iz neke druge dimenzije, postoji njen „jednostavan“ život: suprug, roditelji, sestra, sve podređeno svojevoljnom, neprekidnom uranjanju u svet društvenih mreža. Ostati u trendu, samim tim zarađivati za (onaj obični) život, podrazumeva praćenje struje, predavanje egzibicionizmu, narcisoidnom utisku kako vaša nasumična razmišljanja donose nešto novo, originalno, da mogu menjati stanje stvari.

Čitava prva celina romana posvećena je opisanoj problematici. Pripovedanje je, shodno junakinjinom profilu, fragmentarno tako da više nalikuje tvitovima ili poetizovano-filozofskim objavama. S druge strane, osvešćenošću i sugerisanim nivoom obrazovanja može biti svrstano pod uticaje postmodernističke tehnike toka svesti. Povremeni uplivi neposredne realnosti ostavljaju trag, kao npr. rečenice sa susreta uživo, kada joj neki čitalac izrazi razočarano mišljenje da je ovoga puta preterala. No potreban je drastičan udar kako bi se spoznala provalija između paralelnih područja njenog postojanja.

Druga celina knjige tiče se upravo te, potresne i nemilosrdne zbilje, koja nastupa pošto se zvezda portala suoči sa porodičnom nesrećom (retka i teška bolest sestrinog novorođenčeta). Ton izlaganja ostaje nepromenjen, što rušenje individualnog značaja unutar digitalnog univerzuma čini samo uočljivijim, a opaske i viralne šale neumesnim. Kada čovek ostane sam sa tragedijom, njenom neposrednošću i konačnošću, sve ostalo pada u bezdan. Patriša Lokvud ne pokušava da negira jedan ili drugi domen čovekovog bitisanja i delatnosti, ali ukazuje i na velike protivrečnosti koje su prisutne sa naličja iluzije o svevidećoj, sveobuhvatnoj moći mreže kao samozasnovane svrhe postojanja.

Stil je namerno stavljen u okvire pasusa i kraćih odeljaka, sve prema potrebi što bližeg dočaravanja onlajn „poetike“ sažetosti radi postizanja trenutnog efekta. Izvan toga se, ipak, preliva intelektualna, dobro informisana, svestrana i opservaciji sklona priroda. Sudar takvog potencijala sa senzacionalizmom i banalnošću na koje pristaje zbog očuvanja preglednosti, jak je koliko onaj između nemoći da se privatnom bolu doskoči cinizmom, superiornošću pozicije influensera kome mase bezuslovno veruju. Predstavljeno je naličje takvih delatnosti, sve ono čemu, kako naslov diskretno priznaje, malo ko pridaje značaj, a što ipak nastavlja da postoji i ostaje tu kada, recimo, nestane struje ili ponovo padne Fejsbuk.

Roman koji se našao u najužem izboru za prestižnu Bukerovu nagradu, svojom, na prvi pogled, možda nepristupačnom formom uspeva da obuhvati, sagleda i kritički problematizuje neka od gorućih pitanja modernog, izmenjenog stanja stvari. Ne pretežući ni crnom ni belom, ni sasvim negativnom niti propagiranju veštačke sreće, u svesti nosioca narativnog glasa prelama raznovrsne doživljaje, utiske, krize, osećanja, došavši do jednog preovladavajućeg zaključka: vrednosti su uvek univerzalne, pa makar ih (ponovo) postajali svesni tek kroz patnju. I to je nešto čemu se lako okrenu leđa, dopustimo li da nas preterano ponese neminovno drastična strana inicijalno dobrih novina tehnološke revolucije. Lokvudova to dokazuje inteligentno, možda ne uvek podjednako suptilno, ali veoma osvešćeno.

Piše: Isidora Đolović