„Ovo niko ne pominje“ Patriše Lokvud: Život u Tvitersferi

Godine 2018. američka spisateljica Patriša Lokvud objavila je esej How Do We Write Now?. Taj rad je pokušaj sagledavanja štete koju kreativnom umu nanose godine preterane izloženosti internetu. O svom pokušaju da izbavi makar deo svog mentalnog prostora iz beskrajnog kovitlaca apsurdnosti virtualnog života, napisala je: „Ako odmah ujutru pogledam u telefon, on postaje moj mozak tokom tog dana... Ako otvorim Tviter i prvo što ugledam je predsednikova debela guzica nad peščanom dinom dok zamahuje štapom za golf, nema mi spasa. Ta će mi se guzica nastaniti u umu i tu će ugraditi zlatnu WC šolju“.

Njen debitantski roman „Ovo niko ne pominje“ je u neku ruku konkretniji pokušaj odgovora na pitanje koje je postavljeno u eseju. Bezimenu protagonistkinju romana ćemo prepoznati kao šturo fikcionalizovano otelotvorenje istog glasa, sa istim osnovnim problemima. Kao i Lokvudova, ona je spisateljica koja je postala čuvena po svojim dobrim tvitovima; pozivaju je u razne gradove po celom svetu da govori o „novoj komunikaciji, novoj struji informacija“. Kada se upoznajemo sa njom, njen tvit Mogu li psi da budu blizanci? se „toliko proširio da su joj tinejdžeri u odgovor slali uplakani emodži“. (Premda je izbila u prvi plan na Tviteru, Lokvudova je svoju popularnost zaslužila mnogo više nego njen izmišljeni avatar: godine 2013. njena neverovatno snažna i moćna pesma „The Rape Joke“ postala je viralna, a 2017. objavila je odlično prihvaćene komične memoare Priestdaddy.)

Protagonistkinja živi sa posledicama trovanja ironijom. Njen um je prostrana palata sećanja na guzicu, u čijim su svim odajama ugrađene zlatne WC šolje. Internet, koji sramežljivo naziva „portal“, za nju je sam život: mesto na kome je trajno razapeta između zabave i užasa. Na početku romana je zatičemo dok umire od smeha gledajući video o ljudima koji izleću sa pokvarenog ringišpila. („’Ahahaha!’, uzviknu ona – to je nova, zabavnija vrsta smeha“.)
Ono što Lokvudova primećuje o afektivnoj realnosti portala, mahnitoj trivijalnosti njegovih žitelja, istovremeno je žustro i užasavajuće. Njeno evociranje ove kolektivne svesti često postiže finu ravnotežu između poetskog intenziteta i analitičke sile. „Svakog dana,“ piše ona, „njihova kolektivna pažnja – nalik na svetlost koja se odbleskuje s jata riba – mora se usmeriti na novu osobu koja zaslužuje mržnju. Ponekad je predmet mržnje kakav ratni zločinac, ali u drugim slučajevima u pitanju je neko ko je, sasvim neoprostivo, zamenio sastojak gvakamole-salate drugim sastojkom. Nju samu nije toliko zanimala mržnja, već činjenica da ista ta mržnja tako brzo izbledi i nestane, kao da njihova zajednička krv donosi odluku“.

Roman je uredno podeljen na dve celine, od kojih je svaka sačinjena od kompaktno ukomponovanih fragmenata. Prva polovina je studija o neobično statičnoj egzistenciji, o životu koji se sastoji od zurenja u uskovitlani ambis portala. Ovde smo u društvu osobe koja ima potpuno razvijene „moždane crve“ (brain worms) – tviteraški izraz za moralno i kognitivno degenerativno stanje koje nastaje usled trošenja previše vremena na postavljanje objava i čitanje tuđih (od kojih većina takođe ima „moždane crve“).

Posle jednog događaja u Torontu sreće čoveka koga zna sa interneta, uvrnutog tviteraša koji je i sam stekao određenu popularnost objavljujući na internetu fotografije svojih muda. Tokom razgovora dolaze do pitanja kako se može pisati o ovom „novom zajedničkom smislu za humor“ koji se „proširio kao lokalni požar širom Zemljine kugle“ i ona primećuje da niko, ko je to pokušao, zapravo ne kapira. On se složio dok je „blago izduvavao dim kroz nozdrve, iz zezanja, tonom koji je značio da ni ona nije ukapirala“.

Ako Lokvudova o nečemu ovde naročito vodi računa, vodi računa o tome da kapira – precizno predstavljajući jednu svest mariniranu u plitkoj ironiji (i užasnoj neozbiljnosti) portala. Fragmentarna forma sa poentilističkom narativnom tehnikom biće dobro poznata čitaocima nedavno kanonizovanih romana iz sedamdesetih, kao što su Sleepless Nights Elizabet Hardvik i Speedboat Renate Adler, kao i novijih radova Dženi Ofil. U rukama Lokvudove ovakav pristup bi trebalo da bude paralela sa dimenzijama samog Tvitera – njegovog zahteva za neposrednošću i gladi za apsurdnim i užasnim. „Zašto sada svi ovako pišemo?“ Zato što, smatra ona: „Zato što se tako piše na portalu.“ Drugim rečima, ova forma je pokušaj da se odrazi i ujedno nadmaši preoblikovanje uma protagonistkinje. Tim je odlomcima poduprla svoje „moždane crve“.

Lokvudova je bez sumnje nadarena spisateljica. Ne bi bilo potpuno fer reći da je „Ovo niko ne pominje“ komičan roman, ali se zaista čini, naročito u prvoj polovini, da je previše usredsređen na plasiranje komičnih elemenata, uz primetno samozadovoljstvo kada se u tome uspe. Prisutna je određena doza zagušljivosti od koje mi se činilo da je ispred mene poznati šaljivdžija koji je namerio da opravda svoju reputaciju tako što po svaku cenu izbacuje dosetke. U takvim trenucima fragmentarnu liričnost nadjačava ushićeno komični superego, kao kada bi scenaristi serije „Family Guy“ napisali urnebesni scenario za Pesoinu „Knjigu nespokoja“. Knjiga ima i još jedan sličan problem: otvoreno govoreći, previše toga se svodi na lirske opise mimova.

Moja netrpeljivost prema svemu ovome ne proizilazi toliko iz neupućenosti, što je možda slučaj sa čitaocima koji nisu toliko upoznati sa Tviterom, koliko iz preterane upućenosti. I sâm sam došao do stadijuma u kom sam više „moždani crv“ nego čovek; ako ova knjiga ima idealnog čitaoca, možda sam to baš ja. Kako sam odmicao kroz roman, sinulo mi je da je ovaj problem romana paradoksalan po svojoj formi: činilo se da ne uspeva da bude ozbiljan, a upravo ga je ta neozbiljnost sprečila da bude zapravo smešan. Negde na pola romana sestra protagonistkinje je zatrudnela i dete je rođeno sa ozbiljnim defektom. Autorka ipak ostaje posvećena, mada bespomoćno, ovom novom smislu za humor. „Možda sam staromodna“, raspravlja sa samom sobom dok se tušira, „ali eto to mislim: da jedna BEBA! treba da ima DUPE!, pusti SVE OSTALO!“

Ali kako dimenzije ove ljudske tragedije postaju jasnije, stvari postaju kompleksnije i sofisticiranije: i sam roman počinje ozbiljno da se bavi problemom neozbiljnosti – što je, neki bi rekli, jedan od ozbiljnijih problema našeg vremena. Odjednom jezik portala više nije adekvatan za intimnu tugu nove realnosti protagonistkinje. „Ako je ona zabavna i ništa više od toga,“ pita se naratorka, „a ovo sada nije nimalo zabavno, šta je onda ona?“? To je centralno pitanje koje neprekidno lebdi nad većim delom knjige, ali izgleda ne na onaj način koji je predviđen. Možda su krivi moji sopstveni „moždani crvi“, moje sopstveno trovanje ironijom, ali ako se smejete sa njom toliko retko koliko i ja, onda nešto nije u redu sa tom premisom.

Konačno, ushićena komičnost ustupa mesto bogatijoj i kompleksnijoj amalgamaciji patnje i lepote. Iako protagonistkinja nikada u potpunosti ne prevazilazi svoju ironičnu samoizolovanost, i tako nam samo na momente dozvoljava da jasnije vidimo bebine roditelje – ljude kojima se ovaj užas zapravo dešava – ipak postoje iskreno dirljivi trenuci dok opisuje mali život svoje sestričine i koliko je srceparajuće njeno stanje. Ovde se, konačno, prave neke duboke veze: između osujećene svesti i sveta, između talenta Lokvudove i teme koju obrađuje, i između romana i čitalaca – ili barem ovog čitaoca.

Negde pri kraju knjige nastupa momenat u kom brat protagonistkinje, i sam žrtva ozbiljnog trovanja ironijom, predstavlja sebe nekoj nepoznatoj osobi kao „bebin muž“. To nije referenca na portal ili površna namerna apsurdnost; to je bizarna greška koja je nastala iz konfuzije i bola. „Smeh im je bio na pragu histerije“, kaže protagonistkinja, „suze su im se slivale niz lica, stiskali su jedni druge za podlaktice i nisu mogli da se zaustave“. Ovaj momenat, nakon stranica bola i tuge, izgleda stvarno i sirovo i autentično apsurdno. Poistovetio sam se sa tim ljudima, njihovim bolom i smehom. Prvi put, i to na iskonski i najiskreniji način, smejao sam se naglas. A-ha-ha-ha.

Autor: Mark O’Konel
Izvor: theguardian.com
Prevod: Borivoje Dožudić