Ove istinite priče inspirisale su sve one klasike koje niste voleli da čitate u školi, 3. deo

Obavezni spiskovi i čitanje preko leta zadavali su glavobolju generacijama đaka. Ove knjige su nam dosadne, a razlog zašto želimo da ove klasike pročitamo što pre jesu sve one knjige koje iskreno želimo da čitamo. Na naše veliko iznenađenje, nekoliko romana krije neke od neverovatnih priča iz stvarnog života. One nam opisuju preljube, rasizam, mentalna oboljenja, zločine – sve one teme koje su i danas i te kako relevantne. Ove priče iz stvarnog života koje se kriju iza klasika koje ste mrzeli da čitate možda vas nateraju da ponovo razmotrite svoj odnos prema tom tekstu i otkrijete da se sa njima ipak možemo poistovetiti.



Luis Kerol bio je opsednut ćerkom svog prijatelja, koja je bila njegova muza za lik „Alise u zemlji čuda“

Čarls Latviž Dodžson, koji je pisao pod pseudonimom Luis Kerol, zabavljao je tri ćerke svog prijatelja na izletu brodićem 1862. godine luckastom pričom koju je izmislio o devojčici po imenu Alisa koja je upala u zečiju rupu. Desetogodišnjoj Alisi Lidel toliko se dopala priča da je zamolila prijatelja svog oca da je zapiše. On je na kraju to i učinio, proširio je priču i objavio ju je 1865. godine pod naslovom „Alisa u zemlji čuda“. Neupitan je Alisin uticaj na celu priču, ali postoje određeni komentari koji se odnose na vezu između pisca i njegove navodne muze.

Intenzivne su spekulacije da je Dodžson možda bio pedofil. Fotografisao je nagu decu i mlade devojčice, ali je tokom čitavog života negirao da njegova umetnost (i njegovo književno stvaralaštvo) sadrže bilo kakve erotske elemente. Neki od njegovih kasnijih biografa tvrde da je njegovo preterano interesovanje za devojčice na pragu puberteta više bila opsesija, nego što je to bio izbor i pitanje stila. Drugi insistiraju na tome da su gola deca bila simbol nevinosti viktorijanske ere, a da njegov rad oslikava trendove u umetnosti toga doba.

Postoje i određene pretpostavke da se Dodžsonovo prijateljstvo sa porodicom Lidel završilo nakon što je izrazio želju da se oženi sa mladom Alisom. I dok je njihov odnos kontorverzan i za današnje istraživače, „Alisa u zemlji čuda“ postala je bestseler. Alisa Lidel čuvala je primerak koji je Dodžson napisao za nju, naslovivši je „Alisine avanture ispod zemlje“. Kada je ušla u osmu deceniju svog života, finansijski problemi primorali su je da proda svoj original rukopisa 1926. godine, a sada se on čuva u Britanskoj biblioteci.

Luiza Mej Olkot ulepšala je sopstveni porodični život u romanu „Male žene“

Luiza Mej Olkot bila je američka pesnikinja, spisateljica i aktivistkinja. Njen roman „Male žene“ opisuje iskušenja porodice Marč tokom Američkog građanskog rata. Njen prvi roman postigao je veliki uspeh, a ona je kasnije napisala i dva nastavka. Ovaj roman adaptira se u filmove i serije od tridesetih godina prošlog veka, a najnoviji film izašao je prošle godine. Olkotova je rođena 1832. godine, a pisanje priča bilo joj je dečji hobi, da bi se u svojim zrelim godinama afirmisala kao pisac.

Tokom Američkog građanskog rata, Olkotova je volontirala kao medicinska sestra u bolnici, a u svojim objavljenim radovima kritikovala je hladnokrvne doktore i loše vođenje bolnica. Nakon završetka rata, počela je da piše „Male žene“. Sestre Marč literarna su interpretacija Luize i njenih sestara, iako su fiktivne junakinje mnogo mlađe u romanu nego što su to sestre Olkot bile u stvarnom životu. Kao što se sestre Marč snalaze tokom rata, tako i njihova iskustva odzvanjaju u detinjstvu Olkotove kada su se njeni roditelji suočavali sa finansijskim problemima.

Premda je Olkotova iskoristila svoje porodično iskustvo za osnovu romana, ona je, takođe, ulepšala određene delove istine u ovoj priči. I dok se Džo, njena izmišljena verzija, udala za svog prijatelja i mentora profesora Baera, Olktova je bila vatrena feministkinja koja se nikada nije udavala. Luiza i njen otac su se neprestano svađali: Bronson Olkot nije odobravao njenu gorljivu prirodu i otvoreno je kritikovao njeno pisanje. U „Malim ženama“, gospodin Marč je heroj Građanskog rata koji ohrabruje nezavisnost svoje ćerke Džo. Oblikujući fiktivni lik glave porodice Marč, Olkotova je stvorila oca kakvog je želela da ima.

Herman Melvil je za zaplet „Mobija Dika“ iskoristio događaje iz 1820. godine i brodolom kitlovca Eseks

Rođen u porodici trgovaca, Herman Melvil je postao mornar sa devetnaest godina. Iako njegova karijera na brodu nije dugo trajala, to iskustvo je iskoristio kao inspiraciju za nekoliko svojih književnih dela. Dok je plovio na brodu kitlovcu Akušnet, upoznao je mladog mornara Vilijama Henrija Čejsa. Melvilu je novi prijatelj poklonio primerak knjige koju je njegov otac napisao dvadeest godina pre toga, pod nazivom „Priča o naizvanrednijem i najtežem brodolomu kitolovca Eseks“. U vidu memoara, mornar Oven Čejs opisao je zastrašujuće iskušenje koje je preživeo na moru.

Emelvileseks potonuo je 1820. godine u Velikom tihom okeanu nakon što ga je napao veliki zubati kit. Dvadeset članova posade ukrcalo se na male čamce, a uspeli da sa sobom ponesu samo nešto malo vode i hrane. Dok su krstarili morem pokušavajući da pronađu kopno, članovi posade preminuli su od dehidratacije i izloženosti suncu. Kada je nestalo hrane, preživeli su se okrenuli kanibalizmu – jeli su mrtve članove svoje posade. Nakon tri meseca, spasioci su pronašli samo osam preživelih članova. Melvil je upotrebio detalje Čejsove priče za svoj roman „Mobi Dik“.

Izmišljeni kit u Melvilovom romanu takođe je zaista postojao: u devetnaestom veku, pravi albino zubati kit živeo je na obalama Čilea. Dvadeset osam godina su kitlovci bezuspešno pokušavali da ulove „Moka Dika“. U svom tekstu „Moka Dik: ili beli kit Velikog tihog okeana“, koji je objavljen 1839. godine, morski istraživač Džeremaja N. Rejnolds napisao je da kit nije bio nasilan sve dok ga ne isprovociraju, ali da je napokon 1838. ubijen. Kada su lovci izvukli Moku iz okeana, izbrojali su skoro dvadeset harpuna u njegovom telu kojima su njihovi prethodnici pokušali da ga ubiju. Ova pamflet je bez sumnje inspirisao personifikaciju velikog belog kita koje je postao opsesija kapetana Ahaba.

Otac Harper Li, Truman Kapote i ekscentrični sused inspirisali su sve nezaboravne likove iz romana „Ubiti pticu rugalicu“

Kada je spisateljica Harper Li počela da traži izdavačku kuću za svoj prvi rukopis, poznat pod nazivom „Idi postavi stražara“, izdavači su joj rekli da je napisala dobru priču, ali da je ona mladi pisac i da su joj potrebne smernice. Nakon rada sa urednikom, Lijeva je na kraju objavila svoj jedini roman 1960. godine pod novim imenom „Ubiti pticu rugalicu“. Nakon što je dobila Pulicerovu nagradu, Harper Li se povukla iz javnosti, odbijajući da daje intervjue ili da ide na promocije svoje knjige, preplavljena osećajem slave.

U nekoliko objavljenih članaka tokom godina koje su usledile, ona je negirala da je roman autobigrafski.  Međutim, kao i u slučaju sa Luizom Mej Olkot i njenim sestrama, i junaci Harper Li imaju sličnosti sa nekim prijateljima i članovima njene porodice. Amasa Kolman Li, otac Harper Li, inspirisao je stvaranje lika Atikusa Finča, koji je bio advokat koji je branio dva klijenta, oca i sina afroameričkog porekla Brauna i Frenka Ezela, koji su bili optuženi da su ubili belog vlasnika prodavnice. Li nije uspeo da ih odbrani, muškarci su proglašeni krivim, a kasnije su i pogubljeni.

Kada je bila mala devojčica, Lijeva se sprijateljila sa Trumanom Kapoteom koji je živeo sa svojim rođacima u blizini; on je bio uzor za Dila, Skautinog najboljeg prijatelja u romanu. On je, takođe, postao slavni pisac, a napisao je knjige „Drugi glasovi, druge odaje“ i „Doručak kod Tifanija“. Prema pričama Kapotea, lik Bua Radlija nastao je na osnovu čoveka iz njihovog komšiluka. Harper i Truman ostali su prijatelji i u svojim kasnijim godinama, a ona je zajedno sa njim putovala prilikom istraživanja za njegovu knjigu „Hladnokrvno“.
 
Prvi deo
Drugi deo
 
Autor: Dženifer Konerli
Izvor: historycollection.co
Prevod: Nataša Đuričić Marković