Oto Oltvanji: Ljudi, uprkos svemu, još uvek vole da čitaju romane

Veliku pažnju na nedavno završenom Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga privukao je novi roman Ota Oltvanjija „Polje meduza“, u izdanju Lagune.



Oto Oltvanji (1971) odrastao je u Subotici, a živi i radi u Beogradu. Autor je romana „Crne cipele“ (2005), „Kičma noći“ (2010) i „Iver“ (2015). Od ranih devedesetih objavio je četrdesetak pripovedaka u časopisima kao što su Znak sagite, Gradina, Koraci, Severni bunker i Politikin Zabavnik, i antologijama kao što su „Tamni vilajet“, „Beli šum“, „Gradske priče“, „Nova srpska pripovetka“ i „Četvrtasto mesto“.

Romani čiji je autor Oto Oltvanji rado se čitaju, a portal zrenjaninski.com iskoristio je priliku da sa njim razgovara i o romanu, ali i o drugim zanimljivim stvarima.

Knjiga o kojoj se mnogo priča u poslednje vreme je Vaš novi roman „Polje meduza“. Kako biste je predstavili našim čitaocima?

Ona je pravi-pravcati detektivski roman, sa elementima trilera, čija se radnja odvija u današnjem Beogradu i Rovinju, nešto malo u Kotoru, dok se u prošlosti odigravala i u Bosni. Govori o jednom nesvakidašnjem istražitelju, bivšem novinaru, koji pokušava da raspetlja misteriju nestanka dve žene, majke i ćerke, u razmaku od trideset godina. On će usput čačnuti u osinje gnezdo političko-poslovne elite koja upravlja našim životima još od bivše države pa sve do današnjih dana. Dosadašnji čitaoci mi kažu da se čita u dahu, što je za mene vrhunski kompliment. Uz malo sreće, dok ste uronjeni između njenih korica, mogli biste nakratko da zaboravite na svet oko sebe.

Ponovo je u pitanju krimi roman. Šta Vas inspiriše da ostanete u žanru po kom ste već prepoznatljivi na domaćoj književnoj sceni?

Zanimljivo je da je ipak malo više krimić nego pre. Ranije sam znao da kombinujem romane sa naučnom fantastikom i hororom. Ovih dana me malo više zanimaju čiste, destilovane forme, šta može da se uradi starim, poznatim arhetipovima tako da izgledaju sveže. Krimić je moja prva ljubav, žanr kojem sam ostao najverniji sve ove godine i koji nije uspeo da mi dosadi, ni kao čitaocu ni kao piscu. Takođe, u samoj je suštini krimića da možete da pišete o svemu i bilo čemu, jer je sve važno. To mi daje dobrodošlu dozvolu da se razmahnem i jako važno igralište na kojem će mi uvek biti zabavno.



Pišete romane. Koliko je danas teško zadržati pažnju čitaoca, kada u trenutku dobija najkraće moguće informacije?

Želja za uživanjem u dobroj priči, koja se polako razvija, vezuje vas za likove, tera vas da grickate nokte dok je čitate, jedva čekate da vam se pred spavanje oslobodi vreme za čitanje da biste joj se vratili. Mislim da su to stvari koje nikad nisu nestale niti će. Mislim da je nešto duboko ugrađeno u ljudsku prirodu što želi da joj se ovaj svet servira u pripovednoj formi, jer bismo inače previše bili izloženi haosu i neredu. To je tako još od priča koje su se ispredale oko logorske vatre, pa sve do današnjih televizijskih serija, stripova i video-igara.

Što se mene tiče, odmalena sam imao jaku želju da držim pažnju ljudima. U tom smislu, roman je idealna forma za mene. Epski zamah, dovoljno prostora da razradite zaplet, prilika da se zbližite sa fiktivnim likovima. Ljudi, čini mi se, uprkos svemu, još uvek vole da čitaju romane.

Kad Vas opisuju, obavezno posle pisac dodaju i stripar. Odrasli ste na stripu. Koliko je danas strip poznat generacijama koje treba da postanu Vaši čitaoci? I za koga, u stvari, pišete? Da li imate nekog određenog čitaoca pred sobom kad počinjete novi roman?

Moj prvi čitalac sam ja, imaginarni ili stvarni ja, svejedno. Ja prvi moram da budem zadovoljan onim što čitam. I ne samo to. Obično se trudim da pišem knjigu kakvu bih i sam voleo da čitam, a možda je u svetu nema baš takve. To je dobra motivacija. Doneti u svet nešto čega možda nema dovoljno ili uopšte.

Što ste tiče moje prošlosti u svetu stripa – u kome sam bio mnogo manje autor, a mnogo više čitalac – imam običaj da kažem da će se prošlost pisca odraziti na pozitivan ili negativan način u njegovoj prozi. Današnji romanopisci koji su nekada bili novinari imaće čist, ekonomičan, elegantan stil. Bivši pesnici koji pišu prozu lako će i brzo postizati efektne, živopisne opise. Mi koji smo potekli iz stripa uglavnom lako dočaravamo sve što je vizuelno. Strip je doživljavao renesansu tokom godina i možda nije onoliko živahan kao nekada, ali je daleko od toga da je ugrožen.

Aktivni ste na društvenoj mreži X. Koliko su Vam i za šta važne društvene mreže?

Nažalost, one su danas praktično u opisu posla jednog pisca. Od njega se očekuje da bude prisutan na društvenim mrežama, da komentariše našu javu i konstantno radi na samopromociji. U inostranstvu to čak ume da bude definisano ugovorom, dok se kod nas za sada samo podrazumeva: ko će neumornije raditi na guranju vlastitog dela od vas samih? Pored toga što mi marketing nije struka, to ume i da opterećuje, i ponekad se zapitam da li bih uopšte imao naloge na društvenim mrežama da mi nije važno zbog pisanja. Ali onda samo odmahnem rukom i trudim se da vam skrenem pažnju na sve što mislim da je važno, uključujući sve ono novo što sam vam spremio.

Izjavljivali ste da od pisanja ne možete da živite. Šta Vas onda iznova i iznova tera da pišete?

Nada da ću jednog dana ipak moći. Šalu na stranu, kada se osvrnem iz današnje perspektive, slobodno mogu da kažem da nemam izbora. To je aktivnost koja me nikada nije napuštala, šta god da se drugo dešavalo oko mene. To je ono za šta živim, u čemu se osećam najviše kao ja, to je moja prva velika strast. Da ne pišem, mislim da bih bio mnogo siromašniji u jednom drugom smislu.

Izvor: zrenjaninski.com