Oto Oltvanji: Krimić je moj poligon za bavljenje svakom temom

Oto Oltvanji, autor novog romana „Polje meduza“, govori za Bukmarker o svojim literarnim ostvarenjima, procesu pisanja, koliko fantastika pomaže razumevanju stvarnosti, kao i o tome u kom se smeru kreće književnost.



Oto Oltvanji je jedan od najznačajnijih pisaca srednje generacije, koji poslednjih dvadeset godina izgleda kao da mu je trideset. Takvi su i njegovi romani: zadržali su mladost i aktuelnost, nepogođeni protokom vremena. „Iver“, „Priča misterije i magije“, „Kako sam postao detektiv“ i najnoviji „Polje meduza“ zavređuju nepodeljenu pažnju čitalačke publike, jer su primer kako tematska raznovrsnost, ulančana sa veštinom i talentom, garantuje čitalački užitak.

Nakon četiri godine ponovo ste nas obradovali svojim novim proznim ostvarenjem. Kako je nastajalo „Polje meduza“?

Ne znam kada se to tačno dogodilo, ali u međuvremenu sam počeo više da uživam u pisanju. Vratio sam se pisanju olovkom u svesku. To je uradilo nešto čudno mom tekstu. Rekao bih da je postao organskiji, tečniji, prohodniji. Uvek sam smatrao da morate i da se pomučite dok pišete, ali sada mi možda prvi put u životu čitava rabota preteže na stranu zabave. Sedao sam tako da radim svaku noć kad ukućani legnu da spavaju, i posle godinu i po dana imao sam nešto čime sam bio zadovoljan.

Vaš novi roman sadrži elemente detektivskog romana, trilera situiranog u sadašnji okvir, ali i društvene hronike koja se prostire od Beograda do Rovinja. Ko je glavni junak Skeptik? Šta je uticalo na to da skeptik postane Skeptik?

Želeo sam glavnog lika koji bi mogao da bude moj medijum, istovremeno pripovedač, posmatrač i aktivni učesnik u radnji, koji će se postepeno otkrivati kako priča napreduje, ali nikada do kraja. Pratimo njegov razvoj od talentovanog mladog novinara, preko čitanog skandal-kolumniste do slobodnog strelca kog kompanije i pojedinci zovu da im rešava probleme. On zaista ne prestaje da me inspiriše. Najbliže je što sam imao serijskom liku, pa još u krimiću, koji je za mene savršen poligon za bavljenje svakom temom.

U kojoj meri „Polje meduza“ istražuje temu kolektivnog pamćenja i zaborava, s obzirom na to da se radnja proteže kroz različite periode i društvene promene?

U ovoj fazi je naša bivša država već prošla temeljnu mitologizaciju. Najbolji pokazatelj za to je da kad na nešto nalepite etiketu ex-yu, svima odmah bude jasno o čemu se radi. Budući da sam nekim od tih događaja prisustvovao, a nekim drugim bio savremenik, odlučio sam da to iskoristim za uverljiviju i uzbudljiviju priču. Prošlost uvek vreba iza ćoška, a mi je imamo u izobilju.

Iako ste poznati po romanima, poznavaoci Vašeg stvaralačkog opusa znaju da se podjednako posvećujete i pisanju priča. Kako se odnosite prema procesu pisanja priča u poređenju s romanima? Da li imate omiljenu književnu formu?

Oduvek sam bio dugoprugaš, i kad se trči i kad se piše. Imao sam sreću da su neki stariji, iskusniji ljudi u ranoj fazi mog pisanja primetili: „Pa ti imaš kondiciju za dugu formu, nema to svako.“ I onda sam je gajio. S druge strane, nikad nisam zapostavio ljubav prema kratkoj priči. Ne mora svako da vlada obema formama, ali učio sam se na kratkoj priči i nisam je zaboravio. Kako je vreme odmicalo, u pričama sam se trudio da isprobavam nešto drugo. U njima više eksperimentišem.

Napisali ste preko 40 priča. Kako ste odabrali 12 koje će ući u Vašu zbirku „Priče misterije i magije“, da li je postojao određeni kriterijum ili tematski pravac koji ste sledili? Kakva je sudbina preostalih priča, možemo li ih uskoro očekivati objedinjene na jednom mestu?

Imao sam nekoliko kriterijuma, ali sam se u prvoj zbirci na kraju odlučio za najsvežije priče, iz prethodnog devetogodišnjeg perioda. A budući da sam u to vreme naizmenično pisao fantastiku i realizam (što je tada još bila novina za mene), ključno je bilo osmisliti koncept koji bi objedinio oba. I kao podsvesna inspiracija na kraju je poslužio Edgar Alan Po, koji se inače podjednako smatra rodonačelnikom kriminalističke priče i horora, dve moje velike ljubavi i sklonosti u pisanju, pa su na kraju priče bile grupisane u misteriozne (neobično u običnom) i magične (obično u neobičnom). Ostale su neudomljene još brojne rane pripovetke i četiri novele, koje bi mogle da čine jednu celovitu knjigu. Njih bih zaista jednog dana voleo da vidim kao knjige.



Istovremeno se uspešno bavite i prevođenjem. Koliko autori čija dela prevodite utiču na Vaš stil, odnosno čemu su Vas naučili?

Sticajem okolnosti prevodio sam uglavnom pisce koje inače volim i čitam, pa bih im se dodatno posvećivao, a neka njihova dela bila su toliko složena da sam imao osećaj da radim na vlastitim. To je najdetaljnije čitanje. Ima šta da se nauči. Zavirite iza kulisa, uverite se kako radi mehanizam. Nekada možete i da se razočarate onim što tamo zateknete, ali nije mi se dešavalo mnogo puta.

Kako fantastika može na adekvatan način odgovoriti na izazove sadašnjice i nositi se s dilemama koje savremeni trenutak postavlja? Da li smatrate da fantastični elementi doprinose dubljem razumevanju stvarnosti?

Stvarnost i dalje mnogo više utiče na književnost nego obratno, nažalost. Kad su u pitanju žanrovi, najbolji primer verovatno je naučna fantastika, koju je ovaj naš svet pretekao i ona, sirota, još ne ume da se snađe. Otud i tolika popularnost epske fantastike – ljudi više žele bekstvo u nešto što nikad nije bilo nego u nešto što bi moglo da bude (pa još loše). U tom smislu je kriminalistički roman, čija popularnost ne jenjava, sličniji epskoj fantastici: čitaoci žele svet u kom postoji red, pravda i smisao za svu ovu patnju, što je i jedna od originalnih svrha organizovanja doživljaja sveta u pripovedanje.

Iz trilera, fantastike, horora i kriminalističkog žanra selili ste se i u književnost za decu. Kako se dogodila žanrovska migracija?

Složile su se kockice. Moj urednik Zoran Penevski, sa kim sam pre toga već sarađivao ali nikad na ovaj način, pozvao me je sa predlogom da napišem dečji krimić. Učinio je to u vrlo specifičnom trenutku u mom životu: budući da smo očekivali rođenje deteta, bio sam mnogo više zaokupljen svime dečjim nego inače, a istovremeno sam jedva čekao da se bacim na pisanje prvog pravog krimića, za šta sam se neko vreme pripremao i za šta niko nije znao. Shvatio sam da su sve to znaci odozgo koje ne smem da ignorišem i krimić za odrasle sam privremeno stavio na stranu (da, to je bilo „Polje meduza“). Ostalo je istorija. „Kako sam postao detektiv“ je i dalje moja najpopularnija knjiga.

„Iverom“ ste se 2015. predstavili čitaocima Lagune, psihološkim triler romanom o savremenim temama, mračnim porodičnim tajnama, sa segmentima koji sežu u duboku prošlost. Šta za Vas predstavlja „Iver“?

„Iver“ je ambiciozan pokušaj na nekoliko nivoa: želeo sam da vidim da li mogu da napišem multigeneracijsku sagu, da koketiram sa istorijskim romanom i, najvažnije od svega, da smislim koncept ambivalentan prema samoj fantastici: čitaoci ga doživljavaju kao fantastiku ili kao realizam, u zavisnosti od svog odnosa prema pojmu sreće.

U kom se pravcu kreće književnost, zapažate li izvesne tendencije?

Tendencija u književnosti koju primećujem još otkako sam postao svestan bilo kakvih tendencija jeste da se na dvadesetak godina, posle neizbežnih raznih avantura i egzibicija – bilo da je to postmodernizam ili, skorije, autofikcija – književnost uvek pokunjeno vrati priči. Vrati se ogoljenoj klasici jer je tu suština. To je za mene neizmeran izvor utehe u sveopštoj nestašici uteha.

Kako pisac pronalazi svoj glas? Gde ste ga Vi našli? Koju svoju priču smatrate prekretnicom u stvaralaštvu?

Majls Dejvis kaže: „Ponekad ti je potrebno mnogo vremena da počneš da zvučiš kao ti.“ Dugo nisam bio svestan koliko je to važno. I zaista mi je trebalo vremena da pronađem glas koji je samo moj a koji bi neko uopšte želeo da čuje. Priča koja je na neki način bila prekretnica je Sve uračunato iz Priča misterija i magije, o slučajnom susretu sa ratnim zločincem sa ovih naših prostora u egipatskoj pustinji. Zbog težine i ozbiljnosti teme bilo mi je važno pronaći glas koji je istovremeno hladan (ali ne i odbojan) i topao (ali ne i patetičan). Ispostavilo se da kad god bih se kasnije vratio toj priči, njen glas mi nije smetao.

Autor: Siniša Bošković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 36