Laguna - Bukmarker - Oto Oltvanji: Ambiciozan krimić je vrhunska književnost - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Oto Oltvanji: Ambiciozan krimić je vrhunska književnost

Kad mi se 2016. prvi put javila jednostavna, očigledna i ni po čemu genijalna misao: „Hej, a kako bi bilo da napišeš čist krimić?“, delovalo je istovremeno logično – kako mi ranije nije palo na pamet? – i neočekivano.



Kad sam to ispričao najbližim prijateljima, koji su i kolege pisci, svi su se udarili po čelu – pa da! Osetio sam tremu kao da ću zakoračiti na neistraženu teritoriju. Prisustvo kriminalističkih elemenata u mojim romanima i pričama uvek je bilo naglašeno, ali sam mogao da se krijem iza horora i naučne fantastike kad mi je to odgovaralo. Bez tog zaklona sada osećao sam se ogoljeno i motivisano. Dopao mi se taj osećaj.

Rekao je ovo za Glas Srpske Oto Oltvanji, pisac i prevodilac, objašnjavajući kako je nakon dugogodišnjeg kretanja u vodama fantastike, trilera i horora stigao do krimi romana „Polje meduza“ i kako je njegov junak Skeptik, postao (ne)tipičan detektiv u krimi priči nikad jasnije definisanih žanrovskih okvira u njegovoj karijeri. Ipak, kako kaže, od ideje za krimić do romana trebalo je sklopiti nekoliko kockica.

Da to ne uradim već tada, urotilo se nekoliko stvari. U vreme kad sam pripremio materijal i spremio sa da krenem sa pisanjem, dobio sam poziv da napišem dečji krimić (znak!), a njega nisam mogao da odbijem, tako da sam ovaj roman samo ostavio po strani, ali od ideje nikad nisam odustao. I sad je konačno realizovana. Od dvanaestogodišnjeg Tea iz „Kako sam postao detektiv“ do četrdesetosmogodišnjeg Skeptika u „Polju meduza“ u svega nekoliko koraka. Jedan kritičar čak veruje da je Skeptik Teo kad je odrastao i možda ne greši.

Koliko je bilo teško odreći se multižanrovskih obrazaca fantastike ili horora u vlastitom pisanju, koji piscu znaju olakšati posao, ali sa druge strane znaju rasplinjavati formu?

Počele su da me zanimaju čiste forme u svim oblicima umetnosti, i to mene, koji sam postao poznat po žanrovskom kotliću. Ne znam kako se to tačno dogodilo i kada. Ostarilo se možda. Ne mogu da verujem da sam toliko godina proveo na multižanrovskim pašnjacima, jer me danas zanima suprotna stvar. Intrigira me jednostavnost. Što se zanata tiče, samo mi je olakšalo pričanje priča. Usredsredio sam se na ogoljenu suštinu i to mi je otvorilo emotivnost, iskrenost, direktnost. Takođe, navelo me je da se posavetujem sa stručnjacima, što ranije nikad nisam radio, od policijskih inspektora, preko bankara do svedoka raznih fenomena kojima se bavi knjiga, kao što je, npr. nudizam na Jadranu osamdesetih.

Knjiga ima zanimljiv zaplet u dva vremenska okvira i na vrlo različitim lokacijama. Koliko je teško bilo uhvatiti u jednoj knjizi duh dvije epohe i povezati u jednu narativnu cjelinu?

Kucka nas u glavu ta prošlost, hteli mi to ili ne, čak i kad mislimo da smo svršili sa njom, ona sa nama nije. Smučio mi se revizionizam, dosadila mi je čak i jugonostalgija, a pošto se jednog dela tog perioda sećam iz prve ruke, ili bar mislim da ga se sećam (u praskozorje tragičnijih dešavanja na ovim prostorima zatekao sam se u vojsci, među poslednjim regrutima JNA), pa sam rekao sebi, a što to ne bih iskoristio? I evo moje verzije tih događaja. Nije baš rušenje eks-ju mita, ali je jedan pristup hladnije glave, koji se, rekao bih, dobro uklopio u moju priču. Nisam ga, naravno, silio, imao sam tu sreću da mi je tako nešto baš trebalo. Ali da. Često od onoga kako nam je bilo nekada možete da pratite direktno ribolovački najlon do ovoga kako nam je danas.

Uz evidentne književne uticaje velikana poput Čendlera, Spilejna i Lehejna u tempu i vizuelnosti priče odjekuje i naglašen uticaj televizijskih serijala krimi žanra poput „Žice“ i sličnih radova, uz nenametljiv društveni bekgraund u istrazi, koji u velikoj mjeri iz tog drugog plana oblikuje postupke glavnih junaka „Polja“.

Najbolji ljubavni romani, najbolji politički romani, najbolji psihološki romani koje sam čitao bili su krimići (Džon le Kare je dobar primer za sva tri odjednom). Krimić po samoj svojoj postavci dozvoljava da se bavite čime god poželite. Imate istrage sa psima-detektivima, kulinarske zagonetke sa sve priloženim receptima, misterije s arheolozima u ulozi istražitelja, ti ludački specijalizovani podžanrovi popularni su i zabavni, i najbolje ilustruju koliko daleko može s tim da se ide. Ali bavljenje društvenim gibanjima, ako ste iole ozbiljni, ne možete da izbegnete. A i zašto biste? Kad je krimić ambiciozan, kao u slučaju Lehejna, onda je on i vrhunska književnost.



Priča romana je uronjena u mitologiju bivše države sa naglašenom filmičnom atmosferom. Živimo u vremenu raskoši domaćih serijala i njihove regionalne gledanosti, pa hipotetički gledano da li biste voljeli gledati ekranizaciju „Polja meduza“ i pod kakvim uslovima?

Kao i svaki pošteni „kontrol frik“ (što ja definitivno jesam), voleo bih, naravno, da se sve tako namesti da imam što veći uticaj na te odluke. S druge strane, jednako mi je primamljivo i ono: evo vam autorska prava, radite s tim šta hoćete, ne zanima me, neka neko drugi kasapi moje čedo. Kad su ga pitali šta misli o tome što su njegove knjige oskrnavljene na velikom platnu, Čendler je slavno pokazao na policu sa svojim knjigama i rekao: „Eno ih tamo, ništa im ne fali.“ Ali mislim da je statistika na mojoj strani. Na domaćim televizijskim serijama, pogotovo u ovom žanru, u poslednje vreme radi mnogo talentovanih ljudi, od režisera, preko scenarista do glumaca. Mogao bi da se zalomi neko dobar ako knjiga dođe na red.

U kom smjeru nastavljate nakon „Polja meduza“, ostajete li u krimi vodama ili ostajete nepredvidivi. Preciznije, šta se novo kuva kod Vas?

Poznajući sebe, znam da bih na kraju mogao da skrenem u neki sasvim neočekivani pravac, kao što se do sada često dešavalo, ali trenutno me zaista zanima usavršavanje ove forme. I to me još uvek drži. Ako sve bude išlo po planu, mogla bi da uslede još najmanje dva krimića u ovom ključu.

Koliko su era striminga i hiperprodukcija televizijsko-filmskih ostvarenja postale frustracija za ljubitelje dobrih filmova i serija, gdje problem fizičke konzumacije nikad veće ponude izaziva čudan paradoks viška želje i manjka vremena?

Izgleda da su nam potrebni dobri urednici – izdavačkih kuća, časopisa, portala i podkasta. Ljude treba usmeravati, edukovati, podgurkivati u određenom smeru, oni su toga zapravo željni. Oduvek sam bio usamljeni kopač. Kad je odjednom sve postalo dostupno, pomislio sam, to je to, ne trebaju nam više kritičari, ne trebaju nam više poznavaoci, ne trebaju nam entuzijasti koji stalno nešto preporučuju. Ali prevario sam se. Ispada da su sada potrebniji nego ikad pre. Među tzv. „influenserima“ zalomi se neko čijem ukusu možete da verujete, ali treba nam toga još. A i nije suština u tome da se pogleda sve. Suština je da se pogleda što više onoga u čemu ćete uživati, pa čak i ako nije po vašem ukusu.

Ove godine izašlo je novo izdanje kultnog romana „Sva siročad Bruklina“ (Laguna) Džonatana Litema, jednog od Vaših prvih prevoda i jedne vrlo značajne knjige za žanr krimića i trilera. Kako Vam je ostario taj prevod i sam roman u proteklih 17 godina od prvog srpskog izdanja?

Mnogo bolje nego što sam očekivao. Uvek se unapred pripremim za neprijatna iznenađenja kad posetim neki svoj stari rad. Kad mi je javljeno da će doći do reprinta sa mojim prevodom, u prvi mah sam pomislio da je ovaj mnogo stariji, ali 2006. godina iz današnje perspektive i stalnih previranja u društvenom tkanju deluje kao drevna prošlost. Drugo, specifična rešenja sa igrama reči koja sam tada smislio uglavnom su izdržala test vremena. Ulickao sam prevod malo, pronašao samom sebi nekoliko sitnih grešaka i prevod je generalno sada bolji 20-30 odsto. Što me raduje, jer novi čitaoci realno dobijaju bolju verziju.

Dobronamjerne kritike vjernih čitalaca uticale su na Vas pa smo dobili čuvenu listu najboljih knjiga/muzike/serija na kraju 2022. godine. Šta se kuva u ovogodišnjoj produkciji a da je vrijedno ulaska u ovogodišnji izbor?

Ova godina mi je bila za polovinu kraća. Intenzivno finale rada na knjizi potrajalo je do leta, što je ostavilo vrlo malo mesta za bilo šta drugo. Dok ste svi uživali u nečem drugom, ja sam bio osuđen na višestruko iščitavanje vlastite knjige. Već sada znam da će se na listi naći Stiven King sa novim romanom „Holi“ – ehm, krimić – što jeste iznenađenje, jer nisam preterano uživao u njegovim poznim delima, ali izgleda da je od pretposlednjeg romana („Bajka“) dobio novi uzlet – ne može tek tako da se otpiše stari majstor. Biće tu i novi roman Jurice Pavičića „Mater Dolorosa“. Pod stare dane sam otkrio Tintina, koji mi iz nekog razloga ranije nikad nije ovoliko legao kao sada. Ne smem da priznam koliko puta sam pustio novi album benda Slowdive, a za njim ne zaostaje ni prvenac mlade beogradske grupe Proto Tip. Serija koja mi je ove godine osvojila srce bila je „Poker Face“.

Autor: Branislav Predojević
Izvor: Glas Srpske


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
razgovor sa ejmorom toulsom o pisanju linkolnovog auto puta velika iluzija c e uspeti laguna knjige Razgovor sa Ejmorom Toulsom o pisanju „Linkolnovog auto-puta“: Velika iluzija će uspeti
21.02.2024.
Nedavno se u prodaji pojavio treći roman Ejmora Toulsa „Linkolnov auto-put“. Sigurno će se naći na vrhu lista najprodavanijih knjiga, jer su sve Toulsove knjige bestseleri. Ukoliko to nije bilo svim...
više
branko anđić kako je tonuo i konačno potonuo tanjug laguna knjige Branko Anđić: Kako je tonuo i konačno potonuo Tanjug
21.02.2024.
Objektivno, danas Tanjug ne bi trebalo da se tako zove, ne samo zato što više nema Jugoslavije nego ni zato što to, ozbiljno govoreći, nije više prava novinska agencija, kaže za Nova.rs Branko Anđić, ...
više
o nekim prohujalim vremenima održana promocija knjige farkaždin ljubomira živkova laguna knjige O nekim prohujalim vremenima – održana promocija knjige „Farkaždin“ Ljubomira Živkova
21.02.2024.
Promocija knjige „Farkaždin“ Ljubomira Živkova održana je 20. februara u knjižari Delfi SKC. O ovoj knjizi su, pored autora, govorili i književnica Ljubica Arsić, i književnik i satiričar Bojan Ljuben...
više
prikaz knjige o firenci meri makarti kolaž naše istorije laguna knjige Prikaz knjige „O Firenci“ Meri Makarti: Kolaž naše istorije
21.02.2024.
Firenca je glavni grad Italije. Ovo nije iskaz o sadašnjosti – jer je Firenca bila prestonica ujedinjene zemlje do 1871. godine – već o vrednosti, kulturi i trajanju u vremenu. Zašto? Zato što Fire...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.