Roman „Ostrvo“ mađarskog pisca Šandora Maraija bio je tema 131. tribine Laguninog književnog kluba koji je održan prvog petka u februaru. O knjizi su govorile Tatjana Babović, prevoditeljka knjige, i Olivera Nićiforović, književna kritičarka i prevoditeljka.

Na putu iz Pariza ka Grčkoj, profesor Viktor Henrik Aškenazi stiže u Dubrovnik gde ima zakazan susret sa sudbinom. On beži od svoje ljubavnice, žene, ćerke, prijatelja, posla. Beži od pitanja koja ga proganjaju: šta se nalazi iza želje, strasti i koju to nedokučivu prazninu pokušavamo da popunimo svakim postupkom u životu?

Ovaj uznemirujući psihološki roman govori o silasku u pakao najmračnijih dubina svesti, dok ostrvo postaje metaforični prostor potpunog ogoljenja duše. Aškenazi je oličenje čoveka u potrazi za odgovorima – nezadovoljnog duha uverenog da ono što nazivamo ljubavlju vodi samo ka prolaznoj sreći, uvodu u neizbežno razočaranje.

Prema rečima Tatjane Babović, „Ostrvo“ je Marajievo delo nastalo između dva svetska rata i doskoro nepoznato široj čitalačkoj publici: „U knjizi prepoznajemo tri ravni po kojima je napisan. Osnova je filozofska, gde on upliće filozofiju u svaku rečenicu. To je i psihološki roman uz duboku introspekciju i to je i simbolički roman. Sve te tri ravni koje su ravnomerno zastupljene u knjizi treba ispratiti, što zahteva posvećenog čitaoca.“

Prema rečima Olje Nićiforović, „svaka rečenica je smislena i suvisla i svaka rečenica upućuje na nešto što se kasnije dešava u knjizi. Svaki detalj je vrlo pažljivo odabran i nešto što se pojavljuje, recimo, na desetoj stranici, pojaviće se možda pred sam kraj, ali sa jasnom svrhom i značenjem. Posle laganog uvoda počinje jedna vrlo ozbiljna višeslojna priča.“

U svom književnom postupku, početkom romana koji obuhvata skoro 50 stranica, pisac kao da postavlja scenografiju za roman, a tek posle počinje da raspliće šta se zaista događa: „I do kraja, do poslednjeg poglavlja, on ne otkriva pozadinu celog ovog romana. Čitalac može glavnog junaka da doživi i kao ubicu ali i kao čoveka koji traži više“, istakla je prevoditeljka Babović.

Ona smatra da je Marai, pišući knjigu 1934. godine, predvideo slom Evrope i građanskog društva kome je i sam pripadao: „Pisac je zapravo je prorok vremena koje dolazi. Svog junaka Aškenazija izoluje na ostrvo i u fizičkom i u mentalnom smislu i to je ono što će se i njemu desiti u periodu nakon rata i emigracije.“

Tumačeći roman, Nićiforović je istakla da glavni junak „hoće da se oslobodi stega ali i kritički govori o kompletnom društvu i njegovom licemerju“.

Knjiga sadrži brojne fusnote: „Meni kao prevodiocu je bilo veoma važno, onog momenta kada sam primetila šta radi Marai u knjizi i kako piše, da ne propustim i previdim nešto što je on hteo da kaže. Trudila sam se da ne prilagođavam tekst sebi, da mi bude lakše, nego da prenesem ono šta je pisac hteo da kaže, bukvalno prevedeno a da bude razumljivo čitaocu. To mi je bio najveći izazov, ali sam uživala. Marai unosi u roman i elemente hrišćanstva, istočnjačke filozofije, ali ni u jednoj od njih junak ne nalazi spasenje, iskupljenje.“

Naredna tribina Laguninog književnog kluba biće održana 6. marta, a biće reči o romanu „Dani umiruće svetlosti“ nemačkog pisca Ojgena Rugea. Ova knjiga je na popustu 30% do 6. marta 2026. u svim Laguninim klubovima čitalaca, Delfi knjižarama i na sajtu laguna.rs.