Osamdeset godina „Malog princa“: Kad postanemo deca, možemo da odrastemo

Jedni misle da je to knjiga za decu, drugi su ubeđeni da je za odrasle. I jedni i drugi verju da je napisana baš za njih. Prošlo je osamdeset godina od prvog objavanja remek-dela „Mali princ“ francuskog pisca, crtača, novinara i pilota Antoana de Sent Egziperija.



Ova filozofska, lirska, melanholična i poučna, posve neobična knjiga, nastala je usred svetskog ratnog vihora, u Njujorku 1943. godine. Bilo je planirano da se pojavi za Božić 1942, ali je, na kraju, iz štampe kuće Renjal-Hičkok izašla 6. aprila sledeće godine.

Na ideju da obraduje čitaoce za praznik došao je američki izdavač Judžin Rejnal koji je od Sent Egziperija naručio božićnu knjigu, smatrajući da bi moglo da ispadne nešto zanimljivo iz likova koje je autor, tokom njujorškog egzila, neprestano crtao za papirnim stolnjacima i salvetama po restoranima oko Sentral Parka.

Sent Egziperi je, kao ratni avijatičar, posle sloma francuske vojske, poslednjeg dana 1940. prebegao u Ameriku. Imao je priznanja za svoje pisanje, dobio je prethodno i nagradu Francuske akademije, ali nije bio poznat u dečjoj literaturi. Izdavač, koji je knjige objavljivao na engleskom i francuskom jeziku, osetio je, međutim, da bi nešto značajno moglo da se izrodi iz malog sveta o kome je maštao francuski pilot.

Literarni tekst, stvarnost, fikcija i život isprepletali su se u ostvarenju koje nikoga ne može da ostavi ravnodušnim. Autobiografski elementi mešaju se s osećanjima i bajkovitim porukama. Sent Egziperi je za vreme pilotske karijere doživeo više nezgoda iz kojih se pukim slučajem spasao. Krajem 1935. bio je primoran da sleti u pustinju Libije. Svog junaka Malog Princa „sreo“ je kasnije, pišući o njemu, baš u pustinji. Bio je dečak zarobljen u telu odraslog čoveka naglo očvrslog kada mu je 1917. umro mlađi brat Fransoa, što je ostavilo neizbrisiv trag u njegovom životu.

Bajka za decu i odrasle, koja je osvojila svet otkriva da se baš u pustinji pronalazi istina, u izletu iz stranog i strašnog sveta, uz stalno preispitivanje. Hteo je produži svoja osećanja. Deca je čitaju drugačije od odraslih. Suze mami starijima.

Napravio je pravu malu revoluciju u knjigama za decu. Heroj umire na kraju. Dobrovoljno pristaje na ujed zmije. Želi na taj način poetskim prosedeom da se vrati gore, na svoju malu planetu, cvetu, ruži za kojom neprestano traga i na koju druge mogu samo liče. Sent Egziperi nam tako kazuje da su ljubav i prijateljstvo jači od smrti. I da će oni koji tako razmišljaju, zaista otići gore. Retko ko je napisao istinitiju knjigu.

Igra se perspektivama i dimenzijama, malim planetama i velikim junacima. Iz njegove vizije, avijatičara, iz vazduha. Tekst leti u stalnom pokretu. Omogućuje nam da otputujemo u neki drugi, nepostojeći svet. U onaj koji bi svako mogao da nacrta. Reči i slika stvaraju nepodeljenu naraciju. Deo su iste priče.

Tipografija slova u naslovu naglašava kome bi knjiga mogla da bude namenjena, kao da ni izdavači nisu u to bili sasvim sigurni.

„Odraslima su uvek potrebna objašnjenja“, kaže Mali Princ.

Tek kad ponovo postanemo deca čitajući „Malog Princa“, možemo da odrastemo.

Poslednji let Antoan de Sent Egziperi je izveo u julu 1944. godine, kada je poleteo na zadatak s Korzike ka unutrašnjosti Francuske. Prethodno se 1943. stavio na raspolaganje oslobodilačkim snagama koje su bile stacionirane u Alžiru. Tek 2003. godine u vodama oko Marselja otrkiveni su delovi aviona za koji se smatra da bi mogao da bude njegov. Ne zna se ni kako je stradao. Pretpostavlja se da su ga srušili nemački piloti. Kao da je sve to predvideo u svojoj knjizi koja je u Franuskoj objavljena posthumno.

„Izgledaće kao da sam umro, a to neće biti istina“, uneo je u dijalog sa svojim malim junakom.

Sent Egziperijevo telo nikada nije pronađeno. Kako tek predskazujuće u toj dimenziji deluju sledeće reči iz „Malog Princa“, pisanog samo godinu dana ranije:

„Pouzdano znam da se vratio na svoju planetu, jer u zoru nisam pronašao njegovo telo.“

„Mali Princ“ nikada nije demode. Ima vanvremensku modernost i poseban način interpretacije. Šteta za one koji ga ne razumeju, jer su u životu prošli pored nečeg veoma značajnog. Deca koja su ga prihvatila, namah su odrasla; odrasli su, s njim, povratili čaroliju detinjstva. Oni koji ga nisu pročitali, ostali su da lebde u praznini, negde između stvarnosti i snova.

Knjiga „Mali Princ“ se u francuskom izdanju pojavila tek druge godine posle Sent Egziperijeve smrti. Zanimljivo je da je doživela sličnu sudbinu kao i u Americi – trebalo je da bude objavljena za Božić 1945, ali je u rafovima knjižara osvanula u aprilu 1946. Do sada je prevedena na 535 jezika i dijalekata i najprevođenije je delo posle Biblije. U Francuskoj 120.000 učenika se takmiči za najboljeg čitača „Malog Princa“ u završnim razredima osnovne škole, koji će biti proglašen u junu.

Autor: Goran Čvorović, stalni dopisnik Novosti iz Pariza
Izvor: novosti.rs