Ordesa – Žuti svet španskog Valjarevića

Iako je u Španiji doživela neverovatan komercijalni uspeh i dobila hvalospeve svih relevantnih savremenih autora, knjiga poput ove ipak najviše računa na poseban odnos koji će ostvariti sa čitaocem, jedan na jedan.

Ordesa je predeo neukroćene prirode koji vekovima služi kao inspiracija katalonskim umetnicima, kao i deo istoimenog nacionalnog parka u španskim Pirinejima. U Vilasovoj knjizi ona je nosilac simbolike vezane za uspomene iz detinjstva, sećanja na roditelje i mesta koja pružaju utočište kada se čini da ga nigde ne nalazimo.

Naš protagonista je bivši alkoholičar, bivši muž, otac apatičnih tinejdžera, sin mrtvih roditelja. On je pedesetogodišnjak koji u očajničkom pokušaju da nađe smisao u životnom dobu u kom se nalazi počinje da piše svojevrsnu hroniku svoje porodice, kojom će pokušati da stvari stavi u perspektivu. Nijednog trenutka ne traži sažaljenje. Osećate se kao njegov saputnik na suvozačkom sedištu i sve vreme ste na njegovoj strani jer je njegova tuga opipljiva, a vi samo želite da se on oseti bolje.

Bez opasnosti da sklizne u patetiku, Vilas nas sve vreme navodi da razmišljamo o sopstvenom odnosu sa članovima porodice. Njegov protagonista je izgubio i majku i oca, nosi breme griže savesti konstantno preispitujući svoj odnos sa roditeljima. Pita se koliko dobro ih je zapravo poznavao, da li je mogao bolje da se ostvari u ulozi sina, kao uostalom i u drugim životnim ulogama u kojima nije briljirao. Beg od autodestruktivne, poročne i besciljne egzistencije vodi ga ka mestu na kom su stvorene prve uspomene koje ima na svoje detinjstvo – u Ordesu.

Kod Vilasa nema fatalizma niti šećerenja prošlosti, upravo zato sam ga uporedila sa našim autorom Srđanom Valjarevićem. Gotovo svaka rečenica traži da se posle nje zastane i udahne. Autor na najnepretenciozniji mogući način hvata kolektivni duh trenutka u intimnom prikazu individualne borbe. „Ordesa“ je hronika u kojoj nema laži niti lažne utehe. Ona je sećanje na porodicu, na jedno vreme, na društvenu klasu osuđenu na mukotrpni rad bez materijalne sigurnosti. Potrebno je biti izuzetno vešt pripovedač da se ispriča ovakva priča, da se prolije žuč i pravom iglom probuši balon taštine.

Žuta boja je bitan simbol u ovoj priči. Ona nagoveštava promene, kako na stvarima tako i na ljudima. Bol je žute boje. Epilog je poezijom u prozi sumirana porodična priča, kroz simbole koji su obeležili junakovo odrastanje. Tako ova sentimentalna povest dobija još emotivniju notu.

Suočavanje sa prošlošću ali i sopstvenim trenutnim stanjem našem junaku donosi preko potrebnu katarzu. Shvatiće da dok god je živ, njegovi roditelji žive kroz njega, isto kao što će i on sam živeti kroz svoju decu.

Autor: Ivana Veselinović