„Ordesa“ govori o potrebi za bezgraničnom ljubavlju i da se ljubav zasluži

Ovo je jedna od onih knjiga koje sam čitao jer su opšte prihvaćene. Isprva moju pažnju nisu privukli ni autor ni tema, ali posle čitanja nekoliko kritika i dužnog uviđanja uspeha koji je knjiga požnjela na pojedinim profilima koji mi na Instagramu predstavljaju referencu, odlučio sam da joj dam šansu. I moram odmah da priznam da je Manuel Vilas napisao traktat o ljudskog biću. Baš tako moram da kažem. Sada ću pokušati da vam objasnim odakle tako odvažna procena.

„Ordesa“ je autobiografska priča koja se obraća autorovom ocu i majci, ponekad samosažaljiva, u drugim navratima on opravdava razloge njihovog odsustva, insistirajući na dilemi da li je mogao da bude bolji sin ili nije. U isto vreme, posredi je duboka analiza španskog društva u poslednje dve generacije. Sve se sklapa, odnos između oba sloja teksta je sklizak, lucidan i sjajan. U tekstu veću težinu ima autobiografska priča i ta vežba ogoljavanja kojoj se autor podvrgava je skrušena i bespoštedna: „Ne smeta mi da izložim pred drugima očev život. Iako u Španiji niko ne želi ništa da izloži. Došlo bi nam kao poručeno da pišemo o svojim porodicama, bez ikakvog izmišljanja, bez romana. Samo da ispričamo šta se dogodilo, ili šta mi mislimo da se dogodilo. Ljudi kriju život svojih roditelja. Kad se upoznam s nekim, uvek ga pitam za roditelje, to jest za volju koja je donela tu osobu na ovaj svet.“

Vilasa ne treba pitati za njegove roditelje. Nalazimo se pred iskrenom pričom jer za autora „Istina je nešto najzanimljivije u književnosti. Reći sve što nam se dogodilo dok smo bili živi. Ne kazivati život, nego istinu.“

Glavni junak priče je njegov otac, jer, po autoru, „Sve što se dogodilo mom ocu odražava se na moj život milimetarski precizno. Živimo isti život, u različitim kontekstima, ali to je isti život“, ali to ne kaže na pejorativan način, već prihvata rečeno i ponosi se njime, „A i ne želim da postanem neko drugačiji od oca, užasava me pomisao da imam sopstveni identitet. Milije mi je da budem moj otac“, kaže. Za Vilasa, njegov otac je Bah a majka Vagner, „jer naši mrtvi treba da se preobraze u muziku i u lepotu“, tako da će preimenovati i druge mrtve, pa čak i žive; na primer, svoje dvoje dece naziva Brams i Vivaldi, jednog svog strica Rahmanjinov a kralja Filipa Šestog, Betovenom („kralj istorije muzike“). I Vilasov odnos prema majci je intenzivan. Njena smrt ga je krajnje pogodila (ovo mora da bude očigledno); kada je saznao da je njegova majka preminula, Vilas se „pred raspadom jedne istorijske epohe. S njom je odlazilo sve, i odlazio sam ja. Video sam sebe kako govorim sebi zbogom. Tačno: kraj jednog istorijskog perioda: zbogom renesansi ili zbogom baroku ili zbogom dobu prosvećenosti ili Ruskoj revoluciji ili građanskom ratu ili romanici ili svakoj civilizaciji vrednoj pamćenja. Okončavala se jedna epoha. Umirala je jedna kraljica.“

Vilasovo sećanje na roditelje izneto je u vrlo lepoj formi duž celog romana. Daj bože da ja umem tako da pišem pa da se tako obratim svojima. Ponekad izaziva izvestan bol, saosećaš s njim, način na koji taj bol poprima pejorativnu prirodu čak prelazi liniju politički korektnog. Vilas često vidi sebe kao gubitnika, osobu bez životnog kormila koja stiže do ključnih događaja svog postojanja na loš način i prekasno, donoseći pogrešne odluke bez mogućnosti popravke. Ti pasaži mi se ne dopadaju, ali su neophodni kako bi ostatak dobio smisao. Iz završnog dela izvlačim jednu od pouka koje roman nudi, „bez porodice si samo usamljeno pseto“ a, ipak, uživa u samoći koja ga progoni, „Više mi ne prija društvo nijednog ljudskog bića. Volim ljudska bića, ali nemam želju da budem s njima. Kao da sam otkrio sazvežđe Rahma. Kao da sam shvatio da je samoća zakon fizike i materije, zakon u koji se zaljubljuješ. To je zakon planina. Zakon Ordese. Magla iznad visova. Planine.“

Između lične i društvene priče Vilas ne propušta priliku da govori o drugim temama koje daju dubinu knjizi i krunišu je kao „traktat o ljudskom biću“. Trudi se da promišlja ljubav. Jedno poglavlje, četrdeset osmo, posvećeno je obrazovanju i funkciji obrazovanja u španskom društvu. I nalazi vremena da se zadrži na političkoj korupciji: „Postoji socijalna funkcija u političkoj korupciji, pročišćavajuća funkcija, koja bi trebalo da bude oslobađajuća okolnost. Ljudi zaboravljaju vlastitu bedu kad na televiziji vide političara kome se sudi. Korupcija političara odvlači misli od naših sopstvenih moralnih korupcija“, i nije da je u krivu, jer mi Španci smo vrlo skloni da vidimo trunku u tuđem oku ali ne i balvan u svom.

Eklektična, ova knjiga otvara mnogo polja i prevazilazi sve prepreke koju je naracija mogla da joj postavi. Vilas se maestralno kreće u različitim ambijentima, okolnostima, refleksijama, sećanjima, okušavajući se u raznim i dobro izabranim postupcima. Čak pred kraj romana dopušta sebi taj luksuz da pređe na poeziju i zatvori knjigu vatrometom rima i lirike. Napisao je intenzivnu, delikatnu, ozdravljujuću (za samog autora svakako i ekstatičnu), divnu, čovečnu, intimnu, divlju i okrepljujuću knjigu. Knjigu o potrebi za bezgraničnom ljubavlju i za time da se zasluži ljubav. Potresan krik o prolazu vremena. Vilas ništa ne zaboravlja, piše svojim roditeljima ono što im nije rekao dok su bili živi, uključujući i zamerke i praštanja. A nas podstrekuje da ne upadnemo u njegove greške. Istinski traktat o ljudskom biću. Luksuz. Nezaboravna knjiga. Pročitajte je.


Izvor: Leer es vivir dos veces
Prevod: Igor Marojević